Često sam obilazeći vašare, razne sajmove, kobasicijade, slaninijade, pršutijade i sve te narodne manifestacije, nailazila na proizvode od kože. Kaiševi, novčanici, privesci, futrole za pištolje, noževe, zip upaljače, pljoske za rakiju obložene kožom, o svemu tome nije problem pisati. Jedino nikad nisam našla nekoga ko bi mi ispričao kako se pravi sedlo. Sve do ovogodišnjeg vašara u Šapcu i kolege novinara koji se osim novinarstvom bavi i kožarstvom.
Što da ne, zar je čudno da se novinar bavi još nekim poslom – pita, krećući da mi objasni gde je, šta i koliko radio, kako se kao novinar proveo u profesiji i otkud on sa one strane tezge.
Od malena se družim sa konjima, od svoje pete godine, tako da nije čudo da sam počeo da izrađujem sedla i amove. Nekada je Jugoslavija bila poznata po broju konja, imala je i prateće majstore, ljude koji su izrađivali opremu za konjički sport. Danas se sve svelo na sportska grla, sve je manje zaprežnih konja. Ono što ima zaprega to je ostalo u Vojvodini. Inače što se tiče prerade kože nekad smo imali u Rumi kožaru koja je mogla da podmiri potrebe cele Jugoslavije – priča Branko Popović, navodeći da koža ne sme ići ispod tri milimetra, a ukoliko pogrešite pri izradi bilo kog kožnog materijala sa tim delom kože možete da se pozdravite.
Za zaprege izrada amova i prateće opreme ide od određene vrste kože koja ispod tri milimetra ne sme da se kreće i uglavnom je to iz dela goveđih leđa. Kad počinjemo raditi opremu za konje, imamo mere po kojima se radi. Postoji srednja klasa i viša klasa i ide po merama i ima uvezanih delova i za zaprege i za jahanje – prvo je što treba znati i napraviti razliku, jer nije isto oprema za zaprege i jahanje, mada su neki delovi isti.
Izrada sedala se vrši za preponski i galopski sport. Za galopski sport je posebna dimenzija i izrada, posebne mere, uglavnom to više nije koža već plastika i neopran. Za preponski sport se koriste kožna sedla koja imaju od 2,5 do 5 kilograma. Koristi se već obrađena koža i ide hromovana koža, a sedlo se pravi i meri prema uzrastu konja. Uglavnom je to šablon po kome se koža savija, prerađuje. Prečanice su aluminijumske ili drvene – neki od tih delova se lepe, neki se šiju, ali je izrada u osamdeset posto postupka ručna.
Nekada su se prečanice i drveni delovi lepili, danas se podlepljuje, ono što može da se obradi na mašini je jako mali deo, sve se šije ručno. Osamdeset osto sedla je urađeno na ruke i sa šelne jer ne može drugačije. Za jedno sedlo od tri do pet kilograma je potreban jedan kvadrat kože, a nekad i više, sve zavisi koji su uglovi i kakav je prednji ili zadni unkas – objašnjava kožar.
Po šablonu se reže koža, slaže i podlepljuje, delovi se zašivaju. Kad se završi prednji unkas ili unjkaš, slažu se džepovi i polako se radi gornji završni deo koji mora da se podlepi ponovo. Na završnom delu koji leže na konja u tom delu kože se radi ispuna ili poliesterom ili prirodnom pravom vunom koja se danas malo koristi. Danas se koriste neki veštački materijali, ali je vuna najbolja – konstatovao je Branko Popadić.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
