U jugozapadnoj Srbiji retki su voćnjaci u kojima se ove jeseni plavi šljiva. U ostalim nema šta da se ubere, pa će mnogi ostati željni pekmeza, a neće raditi ni „vesela mašina“. Voćari kažu da su obilne prolećne kiše „isprale“ behar, a da su tamo gde je i rodilo kasnije sve odneli trulež i ptice.
U voćnjaku Vladana Mandića u Radoinji kod Nove Varoši grane se međutim savile od roda, milina ih bilo videti. Slično je i kod Srđana Lekovića na drugom kraju sela, kao i kod par komšija. Sa 400 mladih stabala, na Mandića brdu, Vladan i njegova supruga Monika ove će jeseni uz pomoć prijatelja, rukom ubrati oko 12 tona konzumne šljive. Nakupili su i dve tone ranke i dženarike u starom zasadu, za rakiju.
– Voćnjak je star desetak godina. Imam čačansku rodnu, nadu i lepoticu, stenlej i italijansku feliciju, a rodilo je ove jeseni odlično kao i prošle. Šljivu uglavnom plasiram preko marketa i trgovina u Novoj Varoši i Priboju, a ove godine smo prodali i oko 2,5 tone u samom voćnjaku, ljudima za pekmez i džem. Dolaze, kupe po deset, dvadeset i više kilograma, a cena je kao i na veliko 70 dinara. Mogao sam da im prodam i skuplje ali nisam hteo, jer znam kako je kada ti voćnjak ne rodi – priča za „Dobro jutro“ Vladan.
U novovaroškom kraju retko ko prska, orezuje i okopava stabla, a voće se gaji po principu „šta mu bog da“. I tu je, tvrdi Mandić, najveća greška. One koji hoće da čuju, savetuje da rade onako kako nalaže struka.
– Voćnjak hoće slugu, da ga prskate, orezujete i održavate ukoliko želite da vam redovno rađa. Ja sam moj ove godine prskao 11 puta, a uobičajeno je sedam, jer su vremenske neprilike pogodovale razvoju mnogih bolesti. Zadnji put protiv truleži, kada je plod počeo da plavi. Pratio sam promene na biljci i reagovao pravovaremeno, a imao sam i sreću da me vreme poslužilo tokom tretiranja zasada zaštitnim sredstvima. Nisam školovani voćar, ali slušam savete i edukujem se, najviše sam naučio na svojim greškama – kaže Mandić.
I u voćnjaku kraj puta, koji od Kokinog Broda vodi ka Pribojskoj banji, čačanska rodna se okitila kao retko kada. Sa oko 40 rodnih stabala Srđan Leković i njegovi ubrali su oko tonu i po.
– Jesenje i zimsko prskanje su, mislim, ključni i da se pogodi vreme za prskanja protiv šljivine ose, a ja sam protiv ove štetočine proletos prskao dva puta. Imao sam od 30 do 50 kilograma roda po stablu i više sam nego zadovoljan. Najveći deo će u rakiju, a oko 350 kilograma smo i prodali namernicima za slatke poslastice – kaže Leković.
Željko Dulanović
