Ne znam kako mi se desi, ali uvek me ta putovnja zakače ili u najtoplijem ili prvom najhladnijem danu u godini. Jutro, pola sedam, ledi kosti vetar koji ne prestaje celu noć. Autobus još nije stigao, a grupa od pedesetak ljudi cupka, premeštaju se s noge na nogu, neki već dobrano crveni u licu. Nestrpljivi, nagrnuše čim je vozač parkirao ne čekajući vodiča, jedni preko drugih da zauzmu što bolje mesto, iako se već otprilike zna ko gde sedi. Očas posla, ona malopređašnja neprijatna tišina pretvori se u vrlo prijatnu putničku galamu, od koje pritisak radosti skače.
Prva destinacija na putu od tri ipo sata, na kome nas prate povremena kiša i crni oblaci od kojih podilazi jeza, bio je manastir Sveti Roman. Kod Ražnja isključismo se sa autoputa, i onda uskim, još uvek dobrim magistralnim putem prema Kruševcu, blizu sela Praskovče, stigosmo do manastira. Ako ste nekada osetili ono iskonsko uzbuđenje kad se približavate ljubavi gospodnjoj, kad znate da su ispred vas, ne godine, nego vekovi istorije, da je manastir nastao i pre Nemanjića, po kojima mnogi gledaju pravoslavlje, onda znate kakva je to lepota. Ne smeta ni miris snega koji nadolazi, ni sitna kiša zbog koje lišće pod nogama pravi osećaj kao da hodate po ledu, ništa ne smeta jer se čuje mir.
Čuje se tišina u kojoj dobuje srce Nikolaja Rajevskog dobrovoljca u Srpsko-turskom ratu, koji ga je tu ostavio 1876. Znate ga svi, to je onaj grof Vronski iz Tolstojeve „Ane Karenjine“. Pukovnik koji je Srbiju voleo i dao život za nju. A tu su pre svega i mošti Sv Romana, po kome manastir i nosi ime. Tu, u južnom delu crkve, čiji je zid pogodila granata tokom već pomenutog rata, a nije eksplodirala. Odmah do hrama je kula, zvonik, nekih 12 metara visine i u kuli zvona, kaže monah i dan danas zvone. Jedno je poklon Miloša Obrenovića iz 1883. godine. I, baš, to me je zainteresovalo, krenuh nogom, ali ne ide, stoji lanac koji nas radoznale sprečava da narušavamo mir, a i da nam sačuva glavu koja bi svuda da zaviri. Kad već ne može na kulu, reših da se bar spustim do lekovite vode, jedan je kažu dobar za očinji vid. Lagano jer je klizavo, a vetar bukvalno nosi i nas ne baš toliko lake, spustih se do izvora, umih i razabrah u momentu. Od lica nasta ledenica, hladnoća prođe kroz svaku kost, setih se najranijeg detinjstva, mladosti, svega što sam i bila zaboravila. Mozak je zapamtio svaku kapatku i koju popih i koja se zadrža na trepavicama. Stresoh se, krenuh u topao autobus. Za mnom ostaju vekovi u moravskom stilu ovekovečeni.
Manastir je nepokretno kulturno dobro
Na desnoj obali Južne Morave, pored puta koji spaja Ražanj i Kruševac, nedaleko do sela Đunis, nalazi se manastir svetog Romana, sa hramom posvećenim Blagovestima Presvete Bogorodice. Manastir Sveti Roman je manastir Srpske pravoslavne crkve iz 9. veka, u eparhiji niškoj, blizu Ražnja. Manastir je podignut na mestu gde se podvizavao i upokojio prepodobni Roman Sinait, koji se po predanju doselio ovde po 888. godine. Na osnovu određenih istraživanja smatra se da manastir Sveti Roman spada u najstarije manastire na prostorima Srbije, budući da je podignut pre Nemanjića. Predstavlja nepokretno kulturno dobro kao spomenik kulture od velikog značaja.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
