U samom centru Beograda, ovog leta otvorena je gostujuća izložba Muzeja lutaka „Medijana“ iz Niša, koja posetioce vraća u neka druga detinjstva, ali istovremeno priča i zanimljivu istoriju igračaka. Na policama su lutke stare više od jednog veka, ali i one koje su obeležile odrastanje generacija širom bivše Jugoslavije.

Istoričarka umetnosti Vanja Stojković objašnjava da je beogradska postavka deo kolekcije muzeja koji je prošle godine otvoren u Nišu.

– Konkretno, nalazimo se u Svetogorskoj 14A. Muzej je otvoren na Svetski dan deteta. Ideju su imali Galina Šarafan i Jevgenij Ljevkin, koji su se iz Sankt Peterburga i Moskve doselili u Niš i želeli da svojoj novoj lokalnoj zajednici donesu neki novi kulturni sadržaj, pogodan i za decu – priča za “Dobro jutro” Vanja Stojković.

Ideja za kolekciju rodila se iz Galinine ranije povezanosti sa svetom lutaka. U Sankt Peterburgu je sarađivala sa Muzejom lutaka, što ju je dodatno inspirisalo da počne da prikuplja sopstvenu kolekciju.

– Posle nekog vremena otkupili su veliki deo kolekcije od jedne gospođe iz Crepaje, a kasnije su usledile i druge akvizicije, kupovine od kolekcionara i donacije. Kolekcija je vremenom dostigla oko 600 eksponata, uključujući i lutke iz Niškog lutkarskog pozorišta. Najviše su sarađivali sa decom iz vrtića i osnovnih škola, a sada su odlučili da dođu u glavni grad i upoznaju beogradsku publiku sa svojom kolekcijom.

U Beogradu je izloženo oko 400 lutaka, dovoljno da posetioci na jednom mestu vide kako se menjala ova igračka, ali i društvo koje ju je stvaralo.

– Imamo keramičke, odnosno porcelanske lutke, lutke od tekstila, počev od kraja XIX veka pa sve do XXI veka. Pokrivamo gotovo svaku dekadu XX veka. Tu su kolekcionarske, karakterne španske lutke, pedagoške lutke, Valdorfske lutke i Tilda iz Norveške – navodi Vanja.

Posebno mesto zauzimaju lutke iz nekadašnje Jugoslavije.

– Imamo veoma dobru kolekciju gumenih lutaka iz fabrike “Biserka” iz Zagreba, kao i neke primerke plastičnih lutaka “Jugoplastike” iz Splita. Zanimljiva je ta jugoslovenska produkcija jer su imali italijansku licencu za proizvodnju kalupa za same glave lutaka.

Postavka vodi posetioce i kroz različite evropske tradicije proizvodnje igračaka. Tu su sovjetske lutke, kao i primeri nemačke produkcije, naročito iz perioda DDR-a.

– Nemačka ima zanimljivu industriju igračaka jer spaja zanatski, ručni rad i industrijsku masovnu proizvodnju – objašnjava istoričarka umetnosti.

Muzej, međutim, nije posvećen samo klasičnim lutkama. Posetioci mogu da vide i različite vrste pozorišnih lutaka od marioneta i ginjola do lutaka za prste, kao i primere pozorišta senki i mapet lutaka. Tu su i anatomske i stilizovane bebe, Barbike, Tami lutke, odnosno modne lutke, plišane igračke, hibridni modeli koji kombinuju vinil i pliš, kao i posebna kolekcija klovnova.

Ipak, kada je reč o plišanim igračkama, njih je u kolekciji najmanje.

– Prva ideja je bila da je ovo Muzej lutaka, dakle da lutka prednjači. Kasnije su u celu priču uvedene i plišane igračke, konkretno mede, kao i hibridni modeli, tako da mislim da je prevashodno iz tog razloga plišanih igračaka manje.

Najstarija lutka u postavci dolazi iz Francuske i potiče s kraja XIX veka. Napravljena je od tekstila, a njeno lice je ručno oslikano. Na drugom kraju vremenske linije nalaze se neke od Barbika. I upravo preko njih može da se vidi koliko su lutke zapravo bile mnogo više od običnih igračaka.

– Barbika je krenula 1959. godine, ali ova naša nije ta najstarija. Ona je bila dosta stilizovana i progresivna, za razliku od predstava beba ili dece. Bila je predstava odrasle žene u koju se učitavala različita ideologija. Vrlo brzo se pojavila i njena rivalka, sa ideološkom potporom tradicionalne žene, nasuprot toj progresivnoj predstavi.

Zbog toga se kroz ovu kolekciju ne može posmatrati samo razvoj igračaka već i epoha u kojoj su nastajale.

– Kroz ovu izložbu možemo da vidimo razvoj same industrije igračaka i materijala, od tkanine, gline i porcelana, preko vinila i plastik, ali i tu drugu idejnu nit. Bilo koji od predmeta da uzmete u ruke, on je na neki način svedočanstvo istorije epohe u kojoj je nastao.

Za obilazak muzeja potrebno je prethodno zakazivanje, posebno kada je reč o organizovanim grupama.

– Planiramo veće ture od deset i više ljudi. Takođe smo počeli da svake druge subote organizujemo stručno predavanje. Ljudi imaju dve nedelje da rezervišu svoje mesto, a onda ih sprovodimo kroz kolekciju. Ako ima više dece, posle imamo i radionicu pravljenja papirnih lutaka, a biće i pozorište senki.

Ulaznica sa stručnim vođenjem trenutno košta 600 dinara, dok je audio-vođenje putem telefona i QR koda 300 dinara. Za njega su potrebni telefon i sopstvene slušalice, a posetioci dobijaju i mapu kako bi se lakše snašli kroz postavku.

– Vođenja su pre podne, od 09.00 do 12.00 časova. Posle podne ljudi mogu sami da dođu i prošetaju kroz kolekciju uz audio-vođenje. Ako su u grupi uglavnom deca sa roditeljima, obilazak je više interaktivan. Ako je starija grupa, onda više pričamo o istorijatu i razvoju igračaka.

Iako bi se na prvi pogled moglo očekivati da su upravo najmlađi najzainteresovaniji za ovakvu postavku, prvi utisci pokazuju da se u muzej rado vraćaju i starije generacije.

– Moj inicijalni utisak je da su stariji veoma zainteresovani. To je naše detinjstvo. Ova postavka budi neka sećanja i veoma je nostalgična.

Ipak, jedna od važnijih misija muzeja jeste upravo da deci, koja danas odrastaju uz ekrane, pokaže kako je izgledala zabava pre digitalnog doba.

– Naš cilj je da deci koja žive u ovako izuzetno digitalnom vremenu predočimo istoriju tih igračaka i čini mi se da u tome uspevamo. Na kraju vođenja njima je jasno šta se sve dešavalo, šta sve postoji i kako je izgledalo detinjstvo njihovih roditelja, baka i deka.

Lutke su do muzeja stizale iz različitih izvora, od drugih kolekcionara i antikvarnica, preko pojedinačnih donacija, pa sve do većih otkupa. Najveći deo kolekcije potekao je upravo od kolekcionarke iz Crepaje.

Kada je reč o najskupljoj lutki, odgovor ipak ostaje tajna.

– To nas često pitaju, ali mi ne smemo da kažemo. Imamo puno primeraka, a vremenom i sami saznajemo koliko pojedine lutke vrede. Neki primerci su ručno rađeni i njih su pravile umetnice, poput Milice Štrbo i Jelene Poznjakove. Ako pričamo o vrednosti, lutke koje je umetnik sam radio sigurno su nešto specijalno.

Kolekcija bi u budućnosti mogla dodatno da se proširi, a među željama su i neke kultne jugoslovenske lutke.

– Baš smo mislili da otkupljujemo neke kultne jugoslovenske lutke. Na primer, u potrazi smo za Lepom Brenom – kaže ona.

Plan je i da se zbirka proširi sadržajima koji bi mogli posebno da privuku dečake.

– Bilo bi lepo da se ponuda malo proširi i za dečake, u smislu Noćnih rendžera ili Action Mana. U grupama koje smo do sada vodili bilo je čak i više dečaka nego devojčica i bili su veoma zainteresovani. Mi imamo lutke dečake ovde, daleko od toga, ali kada pričamo o Barbiki, njen pandan je Action Man, koji je opet hipertrofija muškosti. Mislim da bi to bili dobri predlozi za kontekstualno proširivanje zbirke.

U planu je i proširenje kolekcije pozorišnih lutaka, koja bi mogla da bude još jedan važan segment muzeja.

A možda je upravo u tome i najveća vrednost ove neobične postavke, što ona nije samo mesto na kojem se čuvaju stare igračke. Za starije posetioce ona je povratak u detinjstvo, dok najmlađima pruža priliku da vide kako je izgledala igra pre nego što su ekrani postali njen neizostavni deo.

– Voleli bismo da malo inspirišemo decu koja dođu da se zainteresuju i da se igraju sa papirom, jer kod nas postoje i radionice pravljenja papirnih lutaka. Važno je da budu prisutni ovde i sada, van nekog virtuelnog sveta. Mislim da je to jedna od misija ovog muzeja – ističe naša sagovornica.

Tekst i foto Dijana Maksimović