Na Vrlanu iznad Amzića kod Nove Varoši rabadžije su se na takmičenju održanom krajem septembra namučile kao retko kada, a ne zna se kome je bilo teže, njima, da trpe „peckanja“ i zadirkivanja publike, ili volovima. Na poslednjem takmičenju ove godine u jugozapadnoj Srbiji nadmetalo se 11 zaprega, ali su svega četiri uspele da na vlaci, uz padinu Bosanja, izvuku čamov trupac do cilja. Ostali nisu imali svoj dan. Naprezali su se i mučili do iznemoglosti, ali zalud. A trupac golem, 2,3 kubika, preko dve tone. Teži od većine takmičarskih zaprega.
Baljac i Šaronja u trku su ga na jarmu izneli kao da je list papira. Takmičarsku stazu dugu 35 metara, ali zahtevnu i strmu, prešli su za 19 sekundi.
-Od Baljca nema boljeg, srce mu je kao kuća, a ni Šaranja ne zaostaje puno. Ove godine su nagrade osvajali na svim takmičenjima. Hvatam ih u jaram jedino kada su takmičenja ili kada u šumi treba odraditi neki težak posao, koje drugi volovi ne mogu. U štali imam još tri para, ali im nisu ni prići – kaže rabadžija Milan Žunić (28) iz Kućana.
Gde god se pojavio ove godine na takmičenju, Žunić je sa svojim parom uzeo nagradu. Prvi je bio i na Žabljaku iznad Ojkovice, kao i u Negbini i na Seoskom višeboju u Božetićima. Na Zlatiboru, u Jabalanici i na Suvom boru na Zlataru bili su drugi, a šampionska titula ima je na oba mesta izmakla za svega par sekundi.
-Nigde se, kao ovde na Vrlanu, nije vukao ovako veliki trupac, a sve ređe se može videti i na radu, u šumi. Kada se takmiče presudno je da volovi udare složno u startu, da ne lome jedan drugog. Što su stariji i obučeniji sve im je lakše. A Baljac i Šaronja imaju po šest godina i čvrsti su kao stena. Ovde na Vrlanu skoro pola minuta su bili brži od drugoplasiranog para- kaže Žunić.
Drugo mesto na Vrlanu u Amzićima osvojio je rabadžija Bojan Petaković iz Draževića, a treće Miloš Mandić iz Vilova. Pored njih, takmičarsku stasu sa svojim volovima uspeo je još da savlada i Radojko Matijević iz Vilova, ali je imao tek četvrto vreme.
Takmičarski trupac Miloš Mandić (43) je sa svojim Cvetkom i Šaronjom izvukao laganim hodom, bez nervoze i žurbe, uz par kratkih odmora, tek da volovi dođu do daha. Kako bi ovde rekli – „polako, rabadžijski“.
-Mogli su i oni trkom, ali što da ih umaram. Pokazali su koliko mogu kada su uoči takmičenja tek posečeni takmičarski trupac izvukli iz jaruge na stazu. Sutra imamo puno posla u šumi, a na tako težak rad mogu samo odmorni. Cvetko i Šaronja stari su šest godina i imaju 19 tovara. Dobri volovi moraju i dobro da se hrani, a na jarmi, zobi, senu i jesenjoj otavi ne sme da im se štedi. Najbolje je kada sa jednim parom radi samo jedan rabadžija, da se naviknu jedni na druge- priča Mandić za „Dobro jutro“ .
Takmičenje na Vrlanu organizovao je meštanin Slobodan – Boća Lečić (33), prekaljeni rabadžija, uz pomoć komšija i prijatelja. I nagradni fond je, za ovdašnje prilike, bio bogat – 140, 100 i 70 evra za prva tri mesta.
-Lane smo se nadmetali na Ljubičinoj ravni, kod crkve u Vilovima, a ove sam takmičenje organizovao iznad rodne kuće i tu će biti i narednih godina. U selima na padinama Zlatar, Murtenice i Bosanja još ima mladih koji se bave ovim poslom, pa se nadam da će i ovo takmičenje prerasti u tradiciju. Život na planini nije ni malo lak , pa nam ovakva druženja dobro dođu da se malo opustimo i da bar na trenutak zaboravimo na svakodne brige, ali i da se vidimo sa starim prijateljima i možda, ugovorimo koji posao- kaže Lečić.
I pored svih čuda civilizacije u planinskim vrletima ovog dela Srbije i danas se dosta seoskih poslova obavlja uz pomoć volovske i konjske zaprege. A rabadžijski hleb je sa sedam kora i uči se od malena. Posao je dobro plaćen, ali opasan i težak, pa od njega zaziru i najiskusniji. Zimi sneg i studen, a leti vrućina i uspara lome i najtvrđe pa oni koji ovo rade samo zbog para ne ostaju u poslu dugo.
A Slobodan Lečić je prvi čamov trupac iz vrleti Bosanja izvukao zapregom još kao predškolac. Dok su se njegovi vršnjaci igrali loptom i žmurke, on se „lomio“ po planinskim jarugama i gudurama. I ovom teškom i mukotrpnom poslu ostao je veran sve do danas. Rabadžiluka se kaže prihvatio kako bi nakon smrti dede i oca nastavio porodičnu tradiciju. U selu u kome se polako gase ognjišta gotovo da nema kuće kojoj Slobodan nije sa volovskom zapregom pritekao u pomoć pri obavljanju svakodnevnih seoskih radova
– Rabadžiluk mi je u krvi i zato mi valjda nije teško da se bavim ovim poslom. Sa nepunih sedam godina života prvi put sam sa ocom i dedom krenuo u šumu, gledao kako rade i ophode se prema volovima i polako od njih učio zanat rabadžije.Ne libim se ni danas da pitam za savet starije i iskusnije rabadžije koje su osedele radeći ovaj posao,jer da bi rabadžija sačuvao i sebe i volove valja da zna kako da potkuje volove i za njih jaram napravi,kako da vozu u šumi zavrze vlačegom i najbezbednije je izvuče na proplanak ,kao i kada i čim da nahrani volove bez kojih mu nema zarade i života– kaže Slobodan.
Tekst i foto: Željko Dulanović
