Nekada su stare, autohtone sorte šljive bile deo svakog imanja, okućnice i pejzaža. U proteklim vekovima naše istorije imale su veliki privredni značaj. A bilo ih je najraznovrsnijih imena, oblika, boja, ukusa i mirisa. Mnoge od njih su odavno počele da nestaju i danas se bore za opstanak. Ima i onih koje su potpuno nestale, skoro nezabeležene.

Poslednjih godina ponovo su počele da privlače pažnju proizvođača. Jer, kako kažu, i sadašnje, novije sorte  su  dobre, ali one nisu isto što i naše staro blago – deo naše istorije, običaja i tradicije. Proizvođači se, zasad stidljivo i polako, vraćaju starim slastima i aromama  šljiva, koje  su rasle čistije i bliži prirodi, bez današnjih zaštita i pomagača. To su sorte koje svedoče da je i na našem prostoru bilo proizvodnje hrane bez hemije i da je takva proizvodnja moguća i danas.

Nazivi starih sorti su narodni. Imena su dobijale ili prema vremenu kada pristižu za berbu, ili po lokalitetu gde su nađene, odnosno poreklu, ali i prema osobinama ploda. Svi ti nazivi prihvaćeni su i u nauci. Prema nameni plodova, ove sorte su svrstane u rakijske, mada se plodovi mogu koristiti za jelo i za druge vidove prerade. Za mnoge od njih se ne zna kada i pod kojim okolnostima su dospele na naše prostore. Ali, jedno je sigurno – ne treba ih zaboraviti. Setimo se nekih.

Crvena ranka

Spada u najstarije sorte šljive. Nekada je rađala na skoro svakom imanju. Njeni plodovi pretakani su u poznatu šljivovicu. Šljiva ranka je od svih voćnih sorti najviše puta opevana i kao takva svrstava se u najstariju izvornu srpsku tradiciju. Smatra se da je nastala u selu Darosava kod Aranđelovca. Zato je u narodu poznata i kao darosavka, ali i ranovača, šumadinka, crvenjača, drenovka…

U zavisnosti od lokaliteta, sazreva krajem jula ili početkom avgusta. Prepoznaje se po  eliptičnim, srednje krupnim, tamnoplavim plodovima prekrivenim voštanom prevlakom ili tzv. pepeljkom. Meso je čvrsto, sočno, slatkonakiselo i ne odvaja se od koštice. Pogodna je i za svežu potrošnju, ali i za druge vidove prerade u domaćinstvu.   

Jedna je od najrodnijih rakijskih sorti. Ima krte grane koje se lako lome, naročito pod teretom obilnog roda ili pod uticajem jakih vetrova. Crvena ranka se ne može gajiti u jednosortnim zasadima jer ima sterilan polen, pa su joj potrebni oprašivači. Cveta nekoliko dana pre požegače, a kao oprašivači mogu poslužiti ostale rakijske sorte kao što su metlaš, trnovača, crnošljiva…

Metlaš

Ova domaća sorta šljive najviše je rasla u okolini Čačka, posebno u Dragačevu. Razvija bujno drvo i krošnju, koja podseća na metlu, po čemu je dobila jedno od imena. Poznata je i kao  dragačevka, okruglica i ranka.

Sazreva sedam do deset dana posle crvene ranke. Ima crvenoplave, čvrste, sočne i slatke plodove, dok je meso žuto i prožeto žilicama. Plodovi ne dozrevaju u isto vreme, pa ih je potrebno otresati u nekoliko navrata. Odlična je za rakiju. Samooplodna je sorta.  

Petrovača 

Sazreva sredinom jula, oko Petrovdana, po čemu je i dobila ime. Ovo je bujna i veoma rodna samooplodna sorta. Prepoznaje se po okruglastoizduženim, tamnoplavim plodovima prekrivenim voštanom prevlakom. Meso je zelenkastožuto, polučvrsto,  sočno i slatko. Daje rakiju osrednjeg kvaliteta.

Belošljiva

Predstavlja skup biotipova i varijeteta poreklom od domaće šljive koji se međusobno razlikuju po nizu osobina, a posebno po krupnoći i boji plodova. U zavisnosti od toga, sazreva od krajem jula do kraja avgusta. Neki tipovi belošljive imaju sitnije, a neki krupnije plodove. Kod većine oni su okruglasti, zelenkastožuti ili žuti, prekrivenim pepeljkom. Čvrsto, sočno, slatkonakiselo, zelenkastožuto meso je najčešće sraslo s košticom, a ima i cepača.  

Crnošljiva

Najčešća je u okolini Čačka. Poznata je i kao drenovka ili trnošljiva. Razvija bujno drvo koje kasnije počinje da rađa, a kada prorodi, rađa redovno i obilno. Ova sorta se odlikuje tamnoplavim, skoro crnim plodovima, po čemu je i dobila ime. Meso je zelenkasto, slatkonakiselo i suvo. Daje rakiju osrednjeg kvaliteta.

Cerovački piskavac

Najviše se može videti u okolini Užica, Požege i Arilja. Poznata je i pod nazivom trnovača. Razvija bujno stablo, rodno, čvrstih i elastičnih grana, koje se ne lome pod teretom roda. Samooplodna je sorta.

Sazreva početkom septembra. Plodovi su sitni, sličnog oblika kao kod metlaša. Tamnoljubičaste su boje, sa mesom koje je u fiziološkoj zrelosti oporog ukusa, a u punoj slatkonakiselo. U pogledu kvaliteta rakije, mišljenja su podeljena. Po jednima ona je lošija, a ima i onih koji smatraju suprotno.

 Fruškogorska bela

Ima je uglavnom na padinama Fruške gore. Razvija stablo umerene bujnosti i velike rodnosti. Pripada grupi samooplodnih sorti. Sazreva sredinom avgusta. Plodovi su srednje krupni, jajastog oblika, ćilibarne boje, s crvenilom na sunčanoj strani. Meso je zlatnožuto, čvrsto, sočno i slatko, uglavnom sraslo s košticom.

Ilinjača

Najviše je ima u Pomoravlju. Razvija veoma bujno drvo i, prema navodima pojedinih stručnjaka, živi između 50 i 60 godina. Samooplodna je sorta.

Sazreva početkom avgusta. Plodovi su krupni, izduženookrugli sa izraženom brazdom.  Crvene su boje  s ljubičastom nijansom. Žutozelenkasto meso je sočno, čvrsto, kiseloslatkog ukusa.

Čokešinka

Sporadično se može videti u okolini Čačka. Ima umereno bujno do bujno drvo osrednje rodnosti. Sazreva u drugoj polovini avgusta. Ova sorta razvija tamnoplave plodove prekrivene obilnom voštanom prevlakom. Žutozeleno meso je osrednje sočno i slatkokiselkasto. Cepača je i koristi se za jelo i preradu u rakiju.

Saradžet

Omiljena je sorta u Ponišavlju. Formira bujno, dugovečno i rodno drvo, otporno na bolesti i štetočine. Sazreva krajem jula ili početkom avgusta. Pripada grupi sorti sitnog ploda, koji ima izduženi oblika sa jasno izraženom brazdom. Pokožica i meso su žute boje. Postoji više tipova – neki su cepače, a neki polucepače. Daje rakiju osrednjeg kvaliteta.

S. Malinović

Dobro jutro broj 567 – Jul 2019.