Насловна ТЕМЕ ВОЋЕ Наше старе сорте шљиве

Наше старе сорте шљиве

Скоро заборављено плаво благо Србије

410
Фото: Pixabay

Некада су старе, аутохтоне сорте шљиве биле део сваког имања, окућнице и пејзажа. У протеклим вековима наше историје имале су велики привредни значај. А било их је најразноврснијих имена, облика, боја, укуса и мириса. Многе од њих су одавно почеле да нестају и данас се боре за опстанак. Има и оних које су потпуно нестале, скоро незабележене.

Последњих година поново су почеле да привлаче пажњу произвођача. Јер, како кажу, и садашње, новије сорте  су  добре, али оне нису исто што и наше старо благо – део наше историје, обичаја и традиције. Произвођачи се, засад стидљиво и полако, враћају старим сластима и аромама  шљива, које  су расле чистије и ближи природи, без данашњих заштита и помагача. То су сорте које сведоче да је и на нашем простору било производње хране без хемије и да је таква производња могућа и данас.

Називи старих сорти су народни. Имена су добијале или према времену када пристижу за бербу, или по локалитету где су нађене, односно пореклу, али и према особинама плода. Сви ти називи прихваћени су и у науци. Према намени плодова, ове сорте су сврстане у ракијске, мада се плодови могу користити за јело и за друге видове прераде. За многе од њих се не зна када и под којим околностима су доспеле на наше просторе. Али, једно је сигурно – не треба их заборавити. Сетимо се неких.

Црвена ранка

Спада у најстарије сорте шљиве. Некада је рађала на скоро сваком имању. Њени плодови претакани су у познату шљивовицу. Шљива ранка је од свих воћних сорти највише пута опевана и као таква сврстава се у најстарију изворну српску традицију. Сматра се да је настала у селу Даросава код Аранђеловца. Зато је у народу позната и као даросавка, али и рановача, шумадинка, црвењача, дреновка…

У зависности од локалитета, сазрева крајем јула или почетком августа. Препознаје се по  елиптичним, средње крупним, тамноплавим плодовима прекривеним воштаном превлаком или тзв. пепељком. Месо је чврсто, сочно, слатконакисело и не одваја се од коштице. Погодна је и за свежу потрошњу, али и за друге видове прераде у домаћинству.   

Једна је од најроднијих ракијских сорти. Има крте гране које се лако ломе, нарочито под теретом обилног рода или под утицајем јаких ветрова. Црвена ранка се не може гајити у једносортним засадима јер има стерилан полен, па су јој потребни опрашивачи. Цвета неколико дана пре пожегаче, а као опрашивачи могу послужити остале ракијске сорте као што су метлаш, трновача, црношљива…

Метлаш

Ова домаћа сорта шљиве највише је расла у околини Чачка, посебно у Драгачеву. Развија бујно дрво и крошњу, која подсећа на метлу, по чему је добила једно од имена. Позната је и као  драгачевка, округлица и ранка.

Сазрева седам до десет дана после црвене ранке. Има црвеноплаве, чврсте, сочне и слатке плодове, док је месо жуто и прожето жилицама. Плодови не дозревају у исто време, па их је потребно отресати у неколико наврата. Одлична је за ракију. Самооплодна је сорта.  

Петровача 

Сазрева средином јула, око Петровдана, по чему је и добила име. Ово је бујна и веома родна самооплодна сорта. Препознаје се по округластоиздуженим, тамноплавим плодовима прекривеним воштаном превлаком. Месо је зеленкастожуто, получврсто,  сочно и слатко. Даје ракију осредњег квалитета.

Белошљива

Представља скуп биотипова и варијетета пореклом од домаће шљиве који се међусобно разликују по низу особина, а посебно по крупноћи и боји плодова. У зависности од тога, сазрева од крајем јула до краја августа. Неки типови белошљиве имају ситније, а неки крупније плодове. Код већине они су округласти, зеленкастожути или жути, прекривеним пепељком. Чврсто, сочно, слатконакисело, зеленкастожуто месо је најчешће срасло с коштицом, а има и цепача.  

Црношљива

Најчешћа је у околини Чачка. Позната је и као дреновка или трношљива. Развија бујно дрво које касније почиње да рађа, а када пророди, рађа редовно и обилно. Ова сорта се одликује тамноплавим, скоро црним плодовима, по чему је и добила име. Месо је зеленкасто, слатконакисело и суво. Даје ракију осредњег квалитета.

Церовачки пискавац

Највише се може видети у околини Ужица, Пожеге и Ариља. Позната је и под називом трновача. Развија бујно стабло, родно, чврстих и еластичних грана, које се не ломе под теретом рода. Самооплодна је сорта.

Сазрева почетком септембра. Плодови су ситни, сличног облика као код метлаша. Тамнољубичасте су боје, са месом које је у физиолошкој зрелости опорог укуса, а у пуној слатконакисело. У погледу квалитета ракије, мишљења су подељена. По једнима она је лошија, а има и оних који сматрају супротно.

 Фрушкогорска бела

Има је углавном на падинама Фрушке горе. Развија стабло умерене бујности и велике родности. Припада групи самооплодних сорти. Сазрева средином августа. Плодови су средње крупни, јајастог облика, ћилибарне боје, с црвенилом на сунчаној страни. Месо је златножуто, чврсто, сочно и слатко, углавном срасло с коштицом.

Илињача

Највише је има у Поморављу. Развија веома бујно дрво и, према наводима појединих стручњака, живи између 50 и 60 година. Самооплодна је сорта.

Сазрева почетком августа. Плодови су крупни, издуженоокругли са израженом браздом.  Црвене су боје  с љубичастом нијансом. Жутозеленкасто месо је сочно, чврсто, киселослатког укуса.

Чокешинка

Спорадично се може видети у околини Чачка. Има умерено бујно до бујно дрво осредње родности. Сазрева у другој половини августа. Ова сорта развија тамноплаве плодове прекривене обилном воштаном превлаком. Жутозелено месо је осредње сочно и слаткокиселкасто. Цепача је и користи се за јело и прераду у ракију.

Сараџет

Омиљена је сорта у Понишављу. Формира бујно, дуговечно и родно дрво, отпорно на болести и штеточине. Сазрева крајем јула или почетком августа. Припада групи сорти ситног плода, који има издужени облика са јасно израженом браздом. Покожица и месо су жуте боје. Постоји више типова – неки су цепаче, а неки полуцепаче. Даје ракију осредњег квалитета.

С. Малиновић

Добро јутро број 567 – Јул 2019.