Borba starih, autohtonih sa komercijalnim sortama i hibridima počela je zbog zahteva tržišta i promena u navikama potrošača. Globalizacija tržišta i plasman novih sorti doveli su u poslednjem veku do zapostavljanja velikog broja sorti koje su se nekada gajile. Prof. dr Zora Dajić Stevanović, redovni profesor Poljoprivrednog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ukazuje na podatak da biološki genetički resursi i u svetu i kod nas beleže značajan gubitak.
Stare sorte treba čuvati, jer su izvor genetičkog materijala. Ti geni su značajni za otpornost biljaka na klimatske promene, na niske ili visoke temperature, poleganje, na bolesti i štetočine.
Predah u hladu crnog duda
– S druge strane, one su prilično neispitane, a smatramo da mogu da budu veoma zanimljive kao deo lokalne gastronomske ponude, jer imaju interesantne nutrijente. Imaju visok sadržaj antioksidativnih materija i na kraju – lep ukus i miris. Na žalost, većina starih sorti polako nestaje. Za neke biljne vrste stopa gubitka je preko 90 odsto. Mi ne znamo ni šta smo imali, ni šta smo izgubili. Sačuvano je ono što se nalazi na malim posedima, pa čak ni za to nemamo koordinisani popis. Imamo beleške više nastale iz entuzijazma i želje da se stručno i naučno nešto ustanovi, nego što je to bio neki veliki, državni poduhvat. Jedino je primetan trud oko vinove loze – kaže prof. dr Zora Dajić Stevanović.
Kao ilustraciju, iznosi jedan zanimljiv primer iz prakse:
– Recimo, kad smo dolazili u Kragujevac iz Beograda, stali smo da se odmorimo pored puta i to baš ispod stabla crnog duda. To je izuzetno dragocena biljka sa kvalitetnim plodovima, koja se nekada obilato koristila za gajenje svilene bube, ishranu svinja. U Vojvodini je postojala rabarbara, koja je isčezla, zaboravili smo tritikale i još mnogo drugih sorti.
Ukazuje na dodatnu nepovoljnost u procesu očuvanja starih sorti što nema dovoljne povezanosti sa organskom, regenerativnom i integralnom poljoprivredom. Nisu dovoljno zastupljene ni u ruralnom turizmu i lokalnoj gastronomiji. Prati nas i neadekvatna politika razvoja poljoprivrede i sela, kao i depopulacija velikog dela seoskih sredina. Nestaju tradicionalne prakse.
