Насловна АРХИВА NEGA CVEĆA: Egzotično bilje u stanu

NEGA CVEĆA: Egzotično bilje u stanu

Спада већ увелико у уобичајену појаву у нашим продавницама и на пијацама. Многе биљке су у сва кодневној понуди, попут цитруса и банана

951
Фото: Pixabay

Posle konzumacije plodova voća ili povrća, semenke mogu neko vreme da se suše i zasade u saksije ili neke plitke posude. Za setvu i presađivanje pogodne su glinene ili plastične posude za cveće, a mogu poslužiti i čaše od jogurta kojima se na dnu izbuše otvori za odvod, kao i kartonska ambalaža za jaja, mleko i slično. Najbolja su praktična mala klijališta za setvu s ugrađenim grejačem, koja mogu da se nabave u određenim prodavnicama i rasadnicima, jer egzotične biljke neretko zahtevaju visoke temperature za klijanje.

Da se ne bi gubilo vreme na češće presađivanje, mogu da se poseju veće semenke direktno u saksije od sabijenog treseta. Koren biljke lagano probija zidove takve saksije, koja se kasnije zajedno s mladom biljkom jednostavno presadi u veću posudu. Prednost je u tome što se nežni korenčići prilikom presađivanja nimalo ne oštećuju. Posle setve, saksije se drže na toplom i održava se ravnomerna vlažnost tla, jer je i to jedan od važnih uslova da semenke proklijaju. Na primer, dobro mesto je na prozoru iznad radijatora, ali optimalne uslove ipak mogu da obezbede zagrejana klijališta. Čim semenke proklijaju, uz vlagu i toplotu neophodno im je omogućiti i mnogo svetla, ali ne direktnog sunčevog.

Ako je potrebno, za dodatno osvetljenje mogu da se koriste posebne svetiljke za tu namenu, jer obične sobne sijalice nisu prikladne. Što biljke više napreduju, lakše podnose i nešto niže temperature. Ipak, ne sme da bude niža od 10 Celzijusovih stepeni, na šta svakako mora da se obrati pažnja prilikom provetravanja prostorije u toku zime. One ne podnose i zalivanje hladnom vodom i zbog toga je neophodno da se u prostoriji drži određena zaliha vode sobne temperature. Kada mlade biljke dostignu odgovarajuću veličinu, presađuju se u veće posude – odgovara svaka uobičajena zemlja za saksije ili tresetni supstrat. Tada već mogu da se prenesu na nekoliko sati na terasu, ukoliko to dopuštaju vremenski uslovi. Najpre ih treba postepeno navikavati na sunčevu svetlost, te se u početku drže u blagoj senci.

Mnoge tropske biljke nije jednostavno negovati u stambenim uslovima. U modernim stanovima najčešće nije lako ispuniti sve njihove zahteve, ali za svakog ljubitelja cveća takav pokušaj je svojevrstan izazov.

Klijanje semenki uz odgovarajuće uslove uglavnom ne predstavlja neke velike poteškoće. Čak i održavanje starijih tropskih biljaka najčešće nije naročito teško. Najkritičnije za tropsku biljku je tzv. razdoblje detinjstva – vreme kad biljka izrasta od sejanca do sadnice. U tom razdoblju potrebna joj je naročita nega.
Za tropske biljke, zemlja mora da bude izuzetno propusna i lagana. Dok su biljke mlade, ne sme da sadrži suviše hranljivih materija. Najbolje je da se pomeša usitnjeni treset ili zemlja za saksije sa peskom. Može da se koristi već gotov supstrat za setvu ili za presađivanje sadnica. Kada su biljke dovoljno velike, pogoduje im uglavnom svaka uobičajena zemlja za saksije.

Tropske biljke su uglavnom osetljive na krečnjak, te se za njihovo zalivanje koristi meka voda. Tvrdu vodu je najbolje ostaviti u široj, otvorenoj posudi neko vreme da odstoji (preko noći), da bi se deo krečnjaka istaložio na dnu. Za brzo omekšavanje koristi se poseban filter – na primer, “Brita”. Dalje, održava se sobna temperatura vode. Osim što izaziva stvaranje ružnih mrlja na listovima, hladna voda kod mlade biljke može da uzrokuje i uvenuće. Zbog toga se voda za zalivanje ostavlja da odstoji dok se ne zagreje, ili se pomeša s mlakom vodom.

Mlade biljke po pravilu ne treba prihranjivati. Kad se pojedinačno presade u saksije, pričeka se neko vreme da pokažu znakove rasta. Tek posle toga se započinje oprezno prihranjivanje. U početku se koristi polovina od propisane ukupne količine đubriva, koja se primenjuje tek kad biljka odraste. Tokom zime biljke se ne đubre – zbog manjka svetlosti skoro i da ne rastu, iako nemaju u pravom smislu razdoblje mirovanja.

Dok suptropske biljke (npr., limun) zimi trpe zbog suviše visoke sobne temperature, tropskom rastinju najviše poteškoća pričinjava niska vlažnost vazduha. Da bi se povećala vlažnost vazduha, upotrebljava se električni ovlaživač vazduha. Umesto njega može da posluži i plitka posuda s vodom, ostavljena na radijatoru. Saksije s cvećem mogu da se stave u veće ukrasne posude, a međuprostor da se ispuni vlažnim kuglicama od glinopora. Osim toga, biljka može da se prska omekšalom vodom u jutarnjim satima, koja tokom dana ispari. Prilikom provetravanja prostorije treba obratiti pažnju da biljke ne stoje na promaji, a i da temperatura ne bude niža od 10 stepeni. Neke biljke moraju da se prenesu u drugu prostoriju za vreme provetravanja.

Većini tropskih biljaka za rast je neophodno mnogo svetla. Mlade biljke se stavljaju na osvetljen prozor, zaklonjen od direktnih sunčevih zraka. Leti mogu da se iznesu napolje, na blago osenčeno mesto. Starije biljke nekih vrsta posle nekog vremena privikavanja podnose čak i direktnu sunčevu svetlost, naročito leti na otvorenom, ili terasi.

Mnoge egzotične biljke uzgojene iz semenki ili koštica nastoje da i tokom držanja na prozoru stvore stablo. Zbog toga izrastaju visoke i tanke, bez “potrebe” za grananjem. Da bi ipak bile grmolike, moraju se balagovremeno orezati – najpre se odreže vrh biljke i to na onom mestu gde bi trebala da se razgrana. To najčešće podstakne stvaranje izdanaka. Sam odrezan vrh može da se upotrebi kao pelcer – stavi se u čašu s vodom ili direktno u saksiju za cveće napunjenu tresetnim supstratom i pokrije prozirnim plastičnim poklopcem. Uz malo sreće, posle nekog vremena razvije se koren. Biljke mogu da se ostave da rastu i bez rezidbe, ali većina njih u tom slučaju zahteva mnogo više prostora.

Foto: Pixabay

Kineski ogrozd, aktinidija (Actinidia chinensis, Actiniadiaceae)
Poznatiji pod imenom kivi, ubraja se u najomiljenije egzotično voće. Pradomovina mu je Kina. Osim što je neobično osvežavajuće i aromatično, ovo voće obiluje vitaminom C. U kontinentalnim uslovima može da se uzgaja na otvorenom, uz odgovarajuće mere zaštite od mraza. Aktinidija je puzavica vrlo bujnog dekorativnog rasta. Može da se uzgaja na otvorenom i u kontinentalnim uslovima, ali samo na zaštićenim mestima, jer je osetljiva na kasne prolećne mrazove. Da bi se dobili plemeniti plodovi koji ukusom podsećaju na kivi, pored ženskih biljaka uvek mora da se posadi najmanje jedna muška, da bi uopšte došlo do oplodnje, i ta na što toplijem i sunčanijem mestu. Na nepovoljnom mestu i u lošim klimatskim uslovima plodovi su jedva nešto veći od plodova trešnje. U tom slučaju, ova puzavica s njenim dugim izdancima i jajolikim listovima može da se uzgaja kao ukrasna biljka.

Može uspešno da se uzgaja na otvorenom, zaštićenom mestu ili u velikim saksijama na balkonu i terasi. Imaće krupne plodove samo na veoma toplom i osunčanom mestu.
Kada se nožem oslobode semenke iz plodova, isperu se mlakom vodom i ostave na papirnoj salveti da se osuše, čak i na duže vreme. Semenke suptropskih biljaka često bolje proklijaju tek pošto su neko vreme bile izložene niskim temperaturama – pre setve se drže u frižideru oko tri nedelje. Posle toga se poseju u cvetnu posudu, ostave na toplom mestu, uz održavanje umerene vlažnosti.

Zalivanje i đubrenje – aktinidija ne podnosi sušu i suviše vlažnu zemlju. Redovno zalivanje je neophodno, dok su biljke još mlade. Čim malo ojačaju i razviju koren, pojedinačno se presade u male saksije. Prihranjuju se tek posle vidljivih znakova rasta, kada se dobro ukorene. Većim biljkama se u saksije ili posude od aprila do avgusta dodaje nešto tečnog đubriva jednom nedeljno.

Svetlost i toplota su joj neophodni. Idealna su zaštićena mesta uz kućni zid ili na osunčanoj terasi, okrenutoj ka jugu. U sobnom uzgoju, tokom vrelih podnevnih sati biljku je potrebno skloniti u senku. Zimi se drži na što hladnijem mestu. Kada u jesen odbaci listove, može da prezimi i na nešto tamnijem mestu.
Zemlja i presađivanje – mlade biljke zahtevaju lagan i propustan supstrat, a starijim odgovara bilo koja uobičajena zemlja za saksije. Aktinidija uzgajana u saksiji presađuje se svake dve, a one u velikim cvetnim posudama svakih pet godina. Pritom se svaki put malo oreže koren i prekrate stabljike.

Bamija, okra (Abelmoschus esculentus sin. hibiscus esculentus, Malvaceae)
Ovo povrće je jednogodišnja biljka i veoma je rasprostranjena u Turskoj i na Balkanskom poluostrvu. Zavisno od sorte, izraste i do 2 metra visine, te se u sobnom uzgoju njen rast ograničava rezidbom. Iz žutih cvetova nalik hibiskusovim razvijaju se mahune debljine prsta, koje se beru dok su još mlade i zelene.

Setva – iz zrele mahune izvade se semenke, operu i ostave nekoliko dana da se osuše. Zatim se poseju u saksije s peskovitom zemljom i drže na toplom dok ne proklijaju, uz održavanje umerene vlažnosti. Čim proklijaju, posude se postave na svetlo mesto, ali ne i osunčano.

Zalivanje i đubrenje – mlade biljke je neophodno redovno zalivati, a veće tek kad se zemlja malo osuši. Vodi za zalivanje se dodaje kompleksno tečno đubrivo, jednom nedeljno. Za mlade biljke upotrebljava se polovina od propisane količine. One koje su zasađene na otvorenom prihranjuju se na svake četiri nedelje.

Svetlost i toplota – bamija je veliki ljubitelj toplote i neophodno joj je obezbediti toplo i osunčano mesto – takođe i u bašti, najbolje uz kućni zid.
Zemlja i presađivanje – većim biljkama odgovara malo teža ilovasta zemlja, bogata hranljivim materijama, a mladim nešto laganiji supstrat. Presađuje se u veću saksiju tek kad korenovi biljke prorastu zemlju u posudi.

Ananas (Ananas comosus, Bromeliaceae)
Plodovi ne rastu na stablima, već izrastaju iz sredine rozetastog grma koji nasuprot svojim bliskim rođacima ne raste na drveću, već na tlu. Plod se sastoji od međusobno gusto sraslih bobica smeštenih uz cvetnu osu, te je zapravo reč o lažnom plodu. Svaki je okrunjen lisnim čuperkom, iz kojeg se razvije nova biljka, ako se posadi. Kao i mnogi pripadnici porodice bromelija, i ananas ima listove sa bodljikavom ivicom.

Grm ne izrasta iz semena, već iz lisnog čuperka na vrhu ploda. Odreže se s delom plodnog mesa i ostavi oko nedelju dana da se prerezani deo dobro osuši. U međuvremenu se listovi povremeno poprskaju vodom, da bi ostali sveži. Ovako pripremljen lisni čuperak posadi se u tresetni supstrat i drži na svetlom i toplom mestu.

Zalivanje i đubrenje – koren ananasa je izuzetno osetljiv na vlagu, te zbog prekomernog zalivanja lako može da istruli. Zbog toga je veoma važno da se oprezno zaliva, naročito u početku dok se ne razvije koren. Kao i ostalim bromelijama, i ananasu prija nekoliko kapi vode u lisnoj rozeti. Prihranjivanje se započinje tek kad se čuperak dobro zakoreni. Koristi se nešto manje od polovine propisane količine đubriva. Svetlosti i toplote mu nikada nije dovoljno. Zimi se drži na osunčanom prozoru.

Zemlja i presađivanje – pogodna je svaka lagana, propusna zemlja obogaćena tresetom i peskom. Pre nego što se biljka posadi u posude, naspe se sloj glinopora ili krupnog šljunka, da bi se sprečilo trajno zadržavanje vode. Presađivanje je retko kad potrebno. Kad izrastu izboji do 15 cm, mogu da se odrežu oštrim nožem i posade u tresetnu zemlju, gde će se ukoreniti.

Kerimoja (Annona cherimola, Annonaceae)
Kerimoja je kod nas još relativno nepoznata biljka. Potiče iz tropskih i suptropskih područja Južne Amerike. U Južnoj Americi rastu brojne različite vrste ove biljke – između 65 i 120 vrsta. Raste kao drvo ili grm, a nekad i kao puzavica. Samo četiri vrste donose jestive plodove, a samo se plodovi jedne od njih, Annona cherimola, uvoze u Evropu. Pokriveni su svetlozelenom kožastom opnom, s ljuskavim uzorkom, te na prvi pogled nalikuju velikim zelenim šišarkama. Ukusom podsećaju na jagode, a jestivi su tek kad im kožasta površina potamni, a plod
no meso omekša.
Setva – crne semenke se operu i ostave nekoliko dana da se osuše. Zatim se poseju u saksiju i pokriju slojem zemlje, oko jednog centimetra debljine. Za setvu je pogodan tresetni supstrat pomešan s peskom ili gotov setveni supstrat. Umerena vlažnost i toplota pomoći će semenkama da brže proklijaju.
Zalivanje i đubrenje – mlade biljke se zalivaju redovno i umereno samo dobro odstajalom, mlakom vodom, a kod starijih se između zalivanja zemlja ostavi da se malo osuši. Sadnice se prihranjuju tek kad dobro narastu, u letnjim mesecima jednom nedeljno, a zimi na svake četiri nedelje.
Svetlost i toplota – za uzgoj kerimoje najpogodnije je mesto na osvetljenom prozoru. Leti joj odgovara sunčano i zaštićeno mesto na otvorenom. Mlade biljke ipak treba u početku zaštititi od direktne sunčeve svetlosti.
Zemlja i presađivanje – pogodna je svaka uobičajena zemlja za saksije, tresetni supstrat ili mešavina treseta, gline i peska. Kad izrastu do 10cm, mlade biljke se pojedinačno presađuju. Kasnije se presađuju na svake dve godine. Koriste se glinene saksije. Pre presađivanja, na dno se naspe sloj glinopora ili šljunka za odvod. Kerimoja vremenom izrasta u veoma veliku biljku, te je blagovremena rezidba neophodna.

Kikiriki, arahid (Arachis hypogaea, Leguminosae)
Za setvu ove biljke dobre su samo nepržene semenke, te je dobro koristiti mahune koje po pravilu sadrže dve semenke, koje se izvade i poseju. Najčešće vrlo lako proklija, ali je biljku u sobnom uzgoju poprilično teško odnegovati. Krupne semenke kao što su jezgra kikirikija najbolje je posejati pojedinačno u tresetne saksije ispunjene peskovitim supstratom. Posle se zajedno s tresetnom saksijom presađuju u veću posudu. Ova jednogodišnja biljka zanimljiva je i po tome što, poput krompira, plodove razvija pod zemljom.
Setva – krupne semenke pojedinačno se posade u tresetne saksije ili u nabubrene tresetne “tablete” i pokriju se slojem zemlje debljine prsta. Najlakše proklijaju u grejanom klijalištu, ili se drže u saksijama na prozoru iznad radijatora.
Zalivanje i đubrenje – mladim biljkama je neophodno održavati umerenu vlažnost, a veće se zalivaju tek kad se zemlja do bro osuši. Između dva zalivanja, biljke se poprskaju mlakom vodom. Prihranjuju se samo starije, kad se dobro ukorene. Količina đubriva za upotrebu određuje se u skladu s propisanim uputstvom.
Svetlost i toplota su mu neophodni. Ako mu se obezbedi i dovoljno visoka vlažnost vazduha, izrasta u veoma bujnu biljku. Takve idealne uslove osigurava uzgoj u klijalištu, ali uspešno raste i na nekom zaštićenom mestu na otvorenom. Oplođeni cvetovi savijaju cvetne stabljike prema tlu i uvlače se u zemlju, gde se iz njih razvijaju plodovi.
Zemlja i presađivanje – s obzirom na to da je jednogodišnja biljka, kikiriki po pravilu ne treba presađivati. Samo mlade biljke se presade jednom u cvetne saksije. Odgovara im teška zemlja, bogata glinom.

Hlebovac (Artocarpus heterophyllus, Moraceae)
Kod nas, ali i drugde u Evropi, plodovi hlebovca zaista se retko mogu videti. Njihov ukus nenaviknutom nepcu nije baš ugodan. Uprkos tome, u Indiji, Šri Lanki i jugoistočnoj Aziji konzumiraju ga s velikim zadovoljstvom. Čekinjasto-maljavi plodovi spadaju među najkrupnije u svetu. Narastaju do jednog metra s težinom i do 15 kilograma. Sadrže koštice neugodnog mirisa. Posle pažljivog pranja, konzumiraju se kuvani ili preprženi. Zbog svog snažnog rasta, ova biljka iz porodice dudovki je samo uslovno pogodna za sobni uzgoj. Međutim, neko vreme može da se uzgaja na prozoru bez ikakvih problema.
Setva – posle veoma pažljivog i temeljnog pranja, koštica se ostavi neko vreme da se osuši. Zatim se u veliku, glinenu saksiju na dno stavi sloj glinopora ili krupnog šljunka, napuni se tresetnom zemljom i u nju se položi koštica.
Zalivanje i đubrenje – hlebovcu odgovara vlažna zemlja, ali ne suviše mokra. Ravnomerna vlažnost je naročito važna u razdoblju vegetacije. Uvek se zaliva odstajalom mlakom vodom i pritom se pazi da se ne zadržava na dnu ukrasne posude. U početku, biljka se prihranjuje veoma oprezno, a kad ojača, upotrebljava se uobičajena količina đubriva. Zimi se ne đubri.
Svetlost i toplota – najbolje uspeva na svetlom, ali ne i potpuno osunčanom mestu. Preporučuje se upotreba posebnih svetiljki tokom zime.
Zemlja i presađivanje – pogoduje mu svaka uobičajena zemlja za saksijsko cveće. Presađuje se svake dve godine. Na prirodnom staništu izrasta u visoko stablo, te je nužno blagovremenom temeljnom rezidbom bar privremeno ograničiti njegov rast.
U zemljama gde se uzgaja, plodovi se pokrivaju papirnatim ili lanenim vrećama, da bi ih zaštitili od proždiranja divljih životinja. Nekad su u jugoistočnoj Aziji ubrajani među najvažnije namirnice, te se i danas njihove pržene ili kuvane koštice u tim krajevima rado konzumiraju.

Papaja (Carica papaya, Caricaceae)
Nezreli plodovi ove biljke, po kojoj je i cela porodica do bila ime, upotrebljavaju se kao povrće, a oni zreli su izuzetno cenjeno i ukusno voće. Pradomovina papaje je Meksiko, ali se vremenom proširila po svim tropskim i suptropskim područjima. Zbog plodova nalik na dinju, često je nazivaju i “drvo dinja”.
S nekoliko kapi limunovog soka, meso njenih plodova boje kajsije, veoma je ukusno i izrazito osvežavajuće. Oni nezreli pripremaju se na isti način kao, npr, tikvice, pečene ili kuvane, nadevene šunkom ili mlevenim mesom. Uvoze se iz Brazila i Afrike i prilično su skupi, te je i razumljivo što se u Evropi retko pripremaju kao povrće. Stablo nema grane, već mnoštvo velikih listova koji rastu poput čuperka na vrhu debla. Listovi, a i sami plodovi sadrže enzim – papain. Upotrebljava se za oplemenjivanje ukusa nekih životnih namir nica, u medicini, u proizvodnji žvakaćih guma, zubnih pasta i drugih kozmetičkih sredstava.
Setva – iz ploda se kašikom izvade crne semenke obložene prozirnom želatinoznom materijom, operu se u mlakoj vodi, prenesu na papir i ostave nekoliko dana da se osuše. Svaka semenka obmotana je vlastitom opnom. Pritisnu li se zajedno, ljuska puca, a semenka iskoči. Tako oslobođene semenke, pre nego što se poseju u posude ili klijalište, ostave se još 24 sata da se suše. S obzirom na to da su osetljive na gljivična oboljenja, za setvu se upotrebljava sterilna zemlja. Najbolje je nabaviti već gotov sterilizovan setveni supstrat.
Zalivanje i đubrenje – sve dok su biljke male, moraju da se zalivaju s najvećim oprezom – nikako ne smeju da se osuše, ali ni da se suviše zalivaju. Upotrebljava se isključivo meka voda, sobne temperature. Veće biljke se zalivaju obilnije, ali u većim vremenskim razmacima. Svake dve nedelje vodi za zalivanje dodaje se tečno đubrivo u količini prema navedenom uputstvu.
Svetlost i toplota – neophodno joj je obezbediti obilje svetla i toplote tokom cele godine. Leti se drži na otvorenom, a veće biljke podnose čak i veoma osunčano mesto. Dobro je svakodnevno u jutarnjim satima listove poprskati mekom, odstaja lom vodom pomoću sobne prskalice.
Zemlja i presađivanje – za veće biljke pogodna je teža zemlja, koja sadrži nešto ilovače. Mladim biljkama, osetljivim na gljivična oboljenja i truljenje, odgovara lagan, vrlo peskovit supstrat. Papaja ne treba često da se presađuje. Da bi se sprečilo zadržavanje vode, koristi se glinena saksija i leti se zajedno s biljkom ukopa u zemlju u bašti.

Citrusi (Citrus, Rutaceae)
Ovim zajedničkim nazivom obuhvaćeno je voće koje se danas najviše kupuje. Narandža, limun i grejp prodaju se skoro cele godine. Osim njih, sezonski mogu da se nabave mandarine, klementine, limete i satsumi.
Citrusi ne potiču iz Sredozemlja, već im je pradomovina jugoistočna Azija. U Evropu su preneti najverovatnije u 12. veku. Postoji oko 20 vrsta, a najpoznatije su limun (Citrus limon), narandža (Citrus sinensis), mandarina (Citrus reticulate), i grejp (Citrus paradise). Međusobnim ukrštanjem vrsta nastalo je mnoštvo novih sorti, kao što su crvena narandža, satsumi i klementine. Dok su ove biljke danas značajne prvenstveno zbog plodova, nekad su veliku pažnju privlačile kao ukrasne biljke. U doba baroka i rokokoa, stabla ovih biljaka bila su među omiljenim na dvorovima. Uzgajana su u zimskim baštama, tzv. oranžerijama. Citrusi izrastaju u lepa, mala stabla. Njihovi beli cvetovi imaju ugodan, jak i opojan miris, koji se kod biljaka uzgojenih iz semenki retko pojavljuje. Plodove po pravilu donose samo biljke uzgojene iz pelcera. Sejanje semenki ipak se isplati, jer se u svakom slučaju dobija lepa, ukrasna biljka.
Stablo narandže, ako se ne reže, može da naraste do 8m i da živi 100 godina. Uzgojem su dobijene sorte nižeg rasta, što je znatno olakšalo ubiranje plodova na plantažama. Limun je bio prvi citrus koji je dospeo u Evropu. Već u 12. veku našao je svoje mesto u manastirskim baštama. Negovo kiselo plodno meso sadrži mnogo vitamina C, a kora snažno aromatično ulje.
Setva – semenke se operu i ostave nekoliko dana da se osuše na vazduhu. Zatim se poseju pojedinačno u tresetne saksije ili natopljene tresetne tablete, uz održavanje umerene vlažnosti. Mlade biljke se kasnije zajedno s tresetnom saksijom ili ta bletom posade u veće posude.
Zalivanje i đubrenje – tek proklijale i mlade biljke zalivaju se oprezno. Starije se leti zalivaju obilnije, ali se pazi da se voda ne zadržava oko korena, te se odliva ako se skupi u podmetaču. Koristi se meka, odstajala voda. Od aprila do jula prihranjuje se jednom nedeljno. Zimi je zalivanje znatno smanjeno, a prihranjuje se tek svakih šest do osam nedelja.
Svetlost i toplota – citrusima je neophodno mnogo svetlosti i toplote tokom leta. Najbolje uspevaju na zaštićenom mestu na terasi. Tokom zime neophodno ih je premestiti na hladnije mesto, sa temperaturama između 5 i 8 stepeni. Važno je da je mesto svetlo, ali ne i osunčano.
Zemlja i presađivanje – najbolje uspevaju na ilovastohumusnom zemljištu, neutralne ili blago kisele reakcije (rN vrednosti 4,5–5,5). Mlade biljke se presađuju svake dve do tri godine u svežu zemlju i nešto veću posudu. Starije je dovoljno presaditi na svakih pet godina. Da narandže i limunovi ne bi postali preveliki, blagovremeno se orezuju, a to povoljno utiče na njihov rast. Osim što će se stabla razgranati, postaće zbijena i gusta.
Međusobnim ukrštanjem različitih vrsta citrusa nastao je čitav niz novih i zanimljivih mešanaca. Citrus maxima poznat je pod imenom divovska narandža ili pomelo.

M. V.

Dobro jutro broj 539 – Mart 2017.