Nema brazde bez zaprege i ralice, kažu u planinskim vrletima jugozapadne Srbije, gde su i ovog proleća mnoge parcele uzorane onako kako se to vekovima unazad radilo. U selima je sve manje žitelja, pa vlasnici zaprega koje vuku volovi ili konji kažu da je sve manje i posla.
– Danas oremo uglavnom za vrtove, u kojima meštani gaje krompir i drugo povrće za svoje potrebe. To su parcele do najviše 10-15 ari. Na ognjištima su ostali uglavnom stari, koji se i pored tereta godina ne odriču lako navika, a oremo i onima koji vikendom iz grada dođu u zavičaj. Kažu, najslađe im je povrće koje su sami odgajili, a rad u povrtnjaku ih rekeira i odmara – kaže za „Dobro jutro“ rabadžija Vidoje Mandić iz Draglice na Murtenici.
Dosta imanja je na strmini zbog čega je rad sa poljoprivrednom mehanizacijom gotovo neizvodljiv, a meštani kada žele da u par reči opišu svoju muku u šali kažu da na njihovim imanjima i „koze pasu pod ručnom“. Rabadžije i zaprega su tu i kada treba u njivu i livadu isterati stajnjak, privući tek pokošeno seno ili pripremiti ogrev, a zimi očistiti sneg sa puta.
Tekst i foto: Željko Dulanović
