Brvnaru u četinarskoj šumi, u koju namernici mogu da se sklone od hladnoće i kiše, da se ugreju uz peć, okrepe, i tu da ostanu dan, dva dok se ne prolepša vreme, sagradio je mladi planinar iz Užica Mihajlo Panić.
Piše: Željko Dulanović
Oni koji vole pešačenje po Tari, ne bi više trebalo da brinu gde će se skloniti ukoliko ih iznenadi nevreme. U četinarskoj šumi ispod Zborišta, najvišeg vrha planine, nedavno je napravljena koliba. U nju mogu da se sklone od hladnoće i kiše, da se ugreju uz peć, okrepe, i tu da ostanu dan-dva, dok se ne prolepša vreme. Boravak je besplatan, a jedini je uslov da kolibu pospreme za sobom, kako bi umivena i čista mogla da primi nove nevoljnike.
Tara je, kažu, jedna od najlepših planina, ali zna i da bude surova, da neprijatno iznenadi čak i one koji znaju sve njene vrline i mane. Užičanin Mihailo Panić (23), student Zaštite bilja, jedan je od njih. Po njoj planinari duže vreme i često je imao problem gde da prespava tokom tih avantura. Zbog toga je jesenas, na dedovini u blizini mesta Sekulić, sagradio brvnaru od polomljenih stabala jele i smrče, da se nađe u nevolji ljubiteljima prirode.
Zaliha drva za hladne noći
– Tokom planinarenja snalazio sam se na razne načine za konak. Spavao sam pod šatorom, a kada je lepo vreme i pod krošnjom drveta, a od nevremena se sklanjao u napuštene štale i kolibe čobana. A onda, tokom jedne od tih mojih avantura, došao sam na ideju da podignem sebi krov nad glavom od onoga što se nađe u prirodi. Koliba koju sam nazvao „SOS eko bungalov”, poslužiće i drugim zaljubljenicima u Taru, koji imaju problem sa smeštajem, koji sam imao i ja – priča za „Dobro jutro” Mihailo.
Naš sagovornik voli prirodu i prošao je kurs za spasioca Gorske službe. Kolibu je podigao nedaleko od proplanka na kome mu je deda imao štalu i čobanski kućerak u kome je boravio leti dok je napasao stado u planini. Koliba nije velika, ima tek 7,5 kvadrata i smeštaj je skroman, ali Mihailo kaže da i nije pravljena za luksuz, već za nevolju.
– Planiram da ubacim još jedan krevet pa će u njoj moći da spavaju tri osobe, kao i stočić na kome će moći da se jede. Ima i peć na drva, a tu na 200 metara od kolibe protiče i potok, na kome može da se umije i uzme tehnička voda. Postavio sam i lampu za prvu pomoć. Koliba nije planirana za duži boravak. Ko dođe, moći će da boravi najduže nekoliko dana, dok se ne snađe, i da zatim oslobodi mesto za druge – kaže Mihailo.
U planinama zapadne Srbije noći i leti znaju da budu hladne, a tek zimi, pa je Mihailo nacepao dva kubika drva, što je dovoljno za mesec dana loženja. Koliba će uskoro dobiti i “kućni red” s njegovim brojem telefona za “ne daj Bože”.
Nacionalni park
Planina Tara nalazi se na krajnjem zapadu Srbije i zahvata područje ograničeno laktastim tokom Drine, između Višegrada i Bajine Bašte. U najužem delu masiva smeštena je planina Zvijezda, koja je od Tare prirodno odvojena klisurom Dervente.
Prostor Tare proglašen je Nacionalnim parkom 1981. godine i zauzima površinu od 24.991 hektara. Najviši vrh je Zborište – 1.544 metra.
– Ovo je tipično šumsko područje, a po očuvanosti i raznovrsnosti šumskih ekosistema, od kojih su mnogi reliktnog karaktera, spada u najbogatije i najvrednije šume Evrope. Na Tari je identifikovano preko 40 lišćarskih, lišćarsko – četinarskih i četinarskih fitocenoza, a posebnu vrednost i značaj ima Pančićeva omorika (Picea omorika), endemična i reliktna vrsta, koja je u kanjonima i klisurama srednjeg toka reke Drine uspela da preživi zadnje ledeno doba. Prema rezultatima dosadašnjih istraživanja, područje Tare naseljava 59 vrsta sisara, oko 140 vrsta ptica, 12 vrsta vodozemaca, 12 vrsta gmizavaca i 19 vrsta riba. Ovde je nastanjena najveća populacija mrkog medveda u Srbiji, a od 2006. godine vršimo monitoring ove vrste – kažu u Nacionalnom parku Tara.
Stari šporet, polovna vrata i moba rođaka i prijatelja
– Dovukao sam drva, složio ih i pokrio, tako da oni koji dođu mogu da nalože vatru, bez obzira na doba dana i godine. Posetiocima će i mnogo toga drugog od priručne opreme biti dostupno, a jedini je uslov da kolibu ostave urednu i čistu, kao što su je i zatekli. I da pre nego što krenu privuku ako mogu, poneko palo ogrevno drvo, koje bih kasnije istrugao i iscepao za druge goste – kaže Mihailo.
Prilikom gradnje Mihailo se trudio da pričini što manje štete prirodi. Za kolibu nije posekao nijedno stablo, već je koristio samo ona koja su bila oborena, dok je krov dovezao.
– Zidovi su napravljeni od polomljenih stabala koje sam gulio, da ih ne bi pojeli insekti, dok mi je drug iz Prijepolja dao krovnu konstrukciju od srušene štale koju je nasledio od dede. Cilj mi je bio da u kolibu ugradim što više elemenata koji su već korišćeni, da opet posluže u korisne svrhe, umesto da propadaju. Od tetke i teče tako sam dobio stari šporet na drva, a vrata sam kupio polovna – priča Mihailo.
Mada Mihailovu ideju u početku mnogi nusu shvatali ozbiljno, „SOS eko bungalov” je dobrim delom odrađen na mobu. Nedugo nakon što je počeo da majstoriše, u pomoć su mu priskočili prijatelji, rođaci i komšije, pa je koliba, od temelja do krova, podignuta za nepunih mesec dana. Radilo se s pauzama, zbog drugih obaveza.
Sklonište za zavejane
– Jedan drugar mi je pomagao prilikom izvlačenja balvana, drugi prilikom guljenja, dok mi je treći svojim džipom i prikolicom iz Prijepolja na Taru doterao daske i grede za krov. Kada sam podigao zidove, to se svidelo ocu pa je i on krenuo da mi pomaže. Ubrzo se to što radim svidelo komšiji, koji je inače majstor, pa je pomogao da stavimo krov. Mada sam još kao mali voleo da pravim kućice od otpadne daske, ova koliba je moj prvi ozbiljniji građevinski poduhvat, a nadam se da će na proleće ovde nići još koja – priča Mihailo
Koliba je stavljena u funkciju pred zimu.Trenutno je koriste Mihailo i njegovi prijatelji, a nada se uskoro i prvim gostima.
Vest o njenoj izgradnji koju je objavio na svom Fejsbuk profilu izazvala je veliku pažnju, a javili su se i prvi potencijalni gosti.
– Očekujem da će najveće interesovanje biti tokom proleća i leta, kada je i manje opasno borviti u planini. Posebno će mi biti drago ako koliba zimus nekoga spasi od smrzavanja. Asfalt je od bungalova na oko 500 metara, a dešavalo se često da sneg zaveje vozače i putnike. Umesto da noć provedu u automobilu, moći će da se sklone u kolibu, i ugreju uz vatru. Pored nevoljnika, ovde će moći da besplatno konače i planinari i drugi zaljubljenici u Taru koji bi voleli da obiđu ovu prekrasnu planinu, a nemaju novac za smeštaj u hotelima i pansionima – kaže Mihailo.
Pozivom do ključa
Kada nema gostiju, koliba će biti zaključana zbog krađe, a jedino Mihailo zna gde se nalazi ključ. U njenoj blizini nema kuća i drugih objekata, osim starih letnjih staništa čobana. Od Mihailovog „SOS eko bungalova” do prve prodavnice je oko 1.500 metara. Do crkve na Sekuliću je 1.400, a do skijališta za decu na Nagranku 1.200 metara.
– Zainteresovani mogu da se jave na broj telefona koji će im u svakom trenutku biti dostupan, a ja ću im objasniti gde se ključ nalazi. Ipak želim da imam uvid u to ko dolazi i da li će ispoštovati dogovoreno, a što ne bih mogao da je koliba uvek otključana – kaže Mihailo.
Dosta ljudi se javljalo i nudilo novac, dodaje, ali nije na to pristao, jer kolibu nije gradio da bi na njoj zarađivao. Zainteresovani mogu jedino da doniraju nešto u vidu građevinskog materijala. Mihailo želi da na proleće izgradi još jednu kolibu, koju će besplatno moći da koriste svi dobronamerni.
