Najvažnije je bilo da Nikoljdan padne u dane kad se ne ide u školu, a najteže kad je radni dan, a mi idemo u popodnevnu smenu. Ne možeš da stigneš ujutru da odeš kod babe i dede, jer već oko podne je dolazio školski kombi, a posle škole uveliko bi pao mrak i glavni ručak bi prošao.

Zašto je ta prva sofra bila važna?

Celo detinjstvo odlazak na majčinu devojačku slavu bio je neizvestan i ostali smo željni Svetog Nikole u njenoj roditeljskoj kući. Živeli su blizu nas. Dobar deo mladih dana proveli smo kod babe i dede, svraćali kad se išlo na Moravu, odlazili po domaći kvasac ili nosili dedi i babi ono što majka pošalje. Ali, često se zalamalo da ne stignemo na taj prvi ručak i to prvi dan slave. Jela su bila jednostavna, ali nas je nešto drugo vuklo u malu, toplu kujnu sa niskim plafonom.

Posle prebranca služila je ribu

Moja baba pravila je prebranac na neki svoj način. Pasulj je bio poput pirea, ali ona je odozgo stavljala zapršku od ulja i aleve paprike. Čitavo jezero plivalo je po obodima stare, porcelanske činije. I kad zahvatiš pasulj, najvažnije je bilo da u kašiku upliva što više tog preliva. Imala je neku svoju metodu koliko aleva paprika treba da se prži na zejtinu. Stavi na kraj šporeta stari tiganj bez drške, crn kao ugarak i paprika se polako topi, pa postane tamna. Ali ne previše. Nego taman.

Tako je ceo prebranac zajedno mirisao na slavski kolač i vino kojim je preliven, na zimu, čiste prozore i celu kuću, na tamjan. Baba po majci nije bila komplikovana žena. Za slavu nije spremala nikakva predjela, već je odmah na sto stavljala pasulj i narendanu rotkvu sa prazilukom. Samo prvi dan je mirisala ta aleva paprika, jer je za sledeću, večernju sofru samo podgrevala već preliven pasulj. Zato je bio važan glavni ručak, prvog dana slave.

Posle prebranca služila je ribu, a nju je obavezno pržila ujutru rano, samo na prvi dan slave. Komade šarana, koje je deda nabavljao, uvaljala bi u pšenično i projino brašno i so, pa opet u alevu papriku. Parčiće je ređala u plehove sa zejtinom i jedan za drugim ubacivala u rernu šporeta na drva. Vrata te rerne večito je morala da potkoči cepanicom, jer su federi bili slabi.

Dežurala je pored šporeta da vatra bude ni prejaka, ni preslaba. Stalno je otvarala i zatvarala fijoku za drva i merila koju cepanicu da ubaci u ložište. I kad otkoči rernu, iz šporeta se širio miris te aleve paprike, dok se kožica ribe pred našim očima pretvarala u karamelasto i od projinog brašna hrapavo zadovoljstvo. Uhvatila bi rukama kecelju, umesto krpe, i vešto vadila plehove, stavljajući ih jedan preko drugog na kraj šporeta.

A babin hleb je posebna priča

Riba je na slavski sto stizala topla, lepo poređana. Biralo se da li ćeš „rebro“, sredinu ili rep. Bez salate, samo sa hlebom. A babin hleb je posebna priča. Uvek pomalo zagoreo, ali mekan u sredini, šupljikav. Mesila ga je od kvasca koji je sama pravila. Pa kad zagori, valjda zbog tih nesrećnih, potkočenih vrata, ona ga obavije keceljom i u dvorištu nožem ostruže zagorelu koricu, koju pokupe kokoške.

Zato je bilo važno biti kod babe i dede na slavi od jutra, pa do kasno popodne. U maloj kujni trebalo je natopiti nozdrve mirisima do sledećeg Svetog Nikole, dok napolju ponovo ne počnu da stežu mraz i sneg. Moja baba nije bila vična spremanju kolača, pa se kod nje to uvek okončavalo običnom jabučarom sa po kojim orahom u filu.

Zato, kad se kod njih ručak završi, išlo se kod majčinog strica, odmah tu kuća pored. Stomaci su već bili puni, pa smo tu jeli samo kolače. Mamina strina Dragica pravila je baklave. Pa nam ih posluži u staklenim tanjirićima za kolače i onim viljuščicama sa dva zupca. Sedeli smo u foteljama presvučenim žutim bukleom u sobi koja je bila stajaća. Niko u njoj nije spavao, ali je bila lepo nameštena sa dva kauča, dve niske fotelje, stočićem i ormarom sjajne politure. Ne znam tačno za šta su služile te sobe, ali su uvek bile uredne, čiste i lepo nameštene. Osećali smo se važno, što smo mogli da je koristimo, ali smo se đavolje trudili da sirup od baklava ne iscuri iz plitkih tanjirića na tapacirung.

Usput nas je grejao dedin pogled

I u sumrak, pod vedrim nebom i obasjanim, zaleđenim putem, ili lakoj vejavici kristal – sitnog snega, vraćali smo se iz Nikolića rumenih obraza i punih stomaka. Usput nas je grejao dedin pogled. Jer, on je voleo ćuteći. Cepao je drva i unosio po potrebi. Ništa mu nije bilo draže nego da nas vidi za stolom prvog dana slave sve zajedno. Sedeo bi pored šporeta i ćutke slavio krsnu slavu. Nikad nije seo za sto.

Mislim da on ribu nije ni voleo. Bio je nekad vodeničar na Moravi. Zato smo ponovo išli kod njih treći dan slave, ali ovog puta pristizala je dedina pršuta iz sušare. Na drveni astal prekriven mušemom isečenom paralenim rezovima, tu i tamo, od noža, iznosio bi drvenu dasku, svežu krtu pršutu, sekao kriške hleba i sira i značajno odobrio taj mali ručak:

-Jedite, mali! Jedite!

Taj ritual povezivali smo sa Nikoljdanom, iako je meze bilo mrsno. Kao da je na toj drvenoj dasci bio ispisan i objašnjen ceo njegov život. On je znao da založi vatru i ugreje kujnicu u kojoj je bio i jedan kauč, kao niko na svetu. I obavezno je sklanjao cepanicu i otvarao vrata rerne, da se još bolje ugreje. Mnoge je dane i noći proveo na hladnoj Moravi u vodenici. Kažu, postavljao je šipove kroz zaleđenu reku. Krotio je konje, kupovao zemlju, izvlačio šoder, obrađivao njive, zidao kuću, školovao decu i čekao…

Nešto je čekao dok je veći deo godine u starosti sedeo na kamenom basamaku stare kuće s cigarom među požutelim prstima i nakrivljenom šajkačom. Dočekivao bi nas, dok bi pepeo sam od sebe lagano skliznuo sa filtera. Visok, mršav, lagano pogrbljenog hoda odlazio bi do drvljanika da donese još koji naramak drva. Da ugreje svoju dušu i nas male.

Ostali smo ih željni

Retki su bili ovakvi Nikoljdani. Ostali smo ih željni. Kad se ide u školu, svako od nas bi propustio jedan važan deo devojačke slave moje majke. Već uveče ili drugog dana slave sve je bilo drugačije. Riba nije bila sveže ispečena, već bi se hladila napolju, na mrazu. A zapršku od aleve paprike progutao bi pasulj. Ostali smo je željni, jer na drugim slavama nismo mogli da jedemo koliko i šta hoćemo, već koliko je pristojno. Ta trpeza bila je drugačija. Naša, a u gostima!

Odavno baba i deda više ne slave ovozemaljsku slavu. Ali jednom prilikom, vraćajući se sa Svetog Nikole iz majčine kuće sa starim fotografijama njenih roditelja sretoh na putu komšiju, koji ih pamti iz ranih dečačkih dana. Dok je gledao sliku na kojoj su mladi sa tek prvim rođenim detetom, mojom majkom, krišom obrisa krajičak oka. Ispriča mi:

Bilo je posleratno vreme. Mi deca, nema mnogo toga da se jede, pa za Nikoljdan sabajle kao slučajno zaređali od kuće do kuće. Znamo da slave Nikoljdan, ali stomak ne pita. Kod jedne jetrve tvoje babe što se kaže „jaje žumance nema“, kod druge gužva joj dok sprema u kujni. A tvoja baba stavi na vruću plotnu razvučeno testo, pa ispeče tanke lepinje. Obrisa višak brašna keceljom. Nije bila ribu još ni ispekla, a pomislila je da se od nje nećemo ni najesti. U tom ide ti deda i nosi činiju starog kajmaka. Mi stiskamo one vruće lepinje, da slučajno kajmak ne iscuri, pa trk niz put da nas roditelji ne vide. Samo Sveti Nikola i tvoji baba i deda znaju koliko nam je to sreće donelo.

Piše: Biljana Nenković