NEKAD UGLAVNOM BELI, DANAS I SUŠENI, PARENI, DIMLJENI…
Ako me nešto namah vrati u detinjstvo u moje selo, u blizini Valjeva, to je miris tek pomuženog mleka, dok strina uveče iz štale iznosi zelenu plekanu kofu, iz koje se ispod pene gegulja i puši dragocena tečnost. Dok dođe do kuće ne prospe ni kap, toliko je vredno bilo. U šerpu, plavu od dvadeset litara cedila ga je kroz gazu, a pre nego što se pojavila gaza kroz braon maramu sa crvenim ružama, samo za to odvojenu. Na šporet u kom je vatra skoro utulila jedva bi je naslanjajući je na stomak, onako kao dete prenela, stavila da kuva, ubacila jednu cepanjku i ostavljala nas decu da je vičemo kad se pena uhvati. Nit’ dosadnijeg posla, nit’ veće nervoze. Kad će, da l’ će, samo da što pre šmugnemo. Kad bi konačno provrilo i pena se podigla, pa popala bilo je vreme da ga stavi u kraj smederevca da se lagano satima hladi. Nešto bi uvek odvojila, bar jedan čorbaluk od tri litre da se napijemo i udrobimo leba, pospemo šećerom i pojedemo pred spavanje, a i da ima izjutra da se doručkuje. Ostatak je, kad bi skinula sloj kajmaka, onako jak, masan jer je i mleko bilo masno, sirila. U ne skroz ohlađeno mleko, mlakušno, tek s prsta da proba, stavljala je sirilo. Za sat ili dva, kako kad, mogla je da odvoji grudu od surutke, da stavi u gazu, zaveže četiri kraja skupljena na sredinu u čvor, prebaci na dasku koju postavi na vanglu, preko turi još jednu dasku i na kraju kamen. Tanji, ali veliki da pothvati celu dasku ravnomerno. Prekrila bi velikom krpom od čaršafa (novog) napravljenom i ostavila da se cedi ceo dan.
– Na te deco surutke, pijte, zdravo je – kako bi nam ponudila tako bismo pobegle. Nikada je nismo volele. Ne strinu, nego surutku. Taj trenutak kad krene da skida kamen, pa dasku i na kraju odveže gazu, a pred očima punke bela meka, mirisna, gruda, to je ono što ostane ceo život urezano u pamćenje svakom detetu koje iole voli selo. I na kraju kad je iseče na četiri dela, pa međ prste soli i posoli, poređa u kačicu koju je donela iz magaze i zalije surutkom koju je čuvala u frižideru, ih radosti i miline. A ne dao bog da kojim slučajem sleti muva i opogani ili padne trunka, celu bi četvrtku bacila u kofu s pomijama za svinje. Dokaz kvaliteta bila je još pre četiri decenije izmišljena kućna dostava. U stvari, mi bismo iz sela poneli po pedesetak do šezdeset kilograma kojima smo jedva uspevali da namirimo komšiluk, sve zainteresovane sa strane i da nam ostane bar kilo do sledećeg odlaska. O kajmaku nekom drugom prilikom.
Kakvih sve to sireva belih mekih, tvrđih, kačkavalja, parenica ima u Srbiji, pročitajte u nastavku teksta….
