Spanać nije baš omiljeno jelo naših klinceza i klinaca, ponekad ne pomažu ni priče o čuvenom mornaru Popaju kojem je ovo povrće snažilo mišiće. Bilo kako da se spremi, njegov ukus i miris nekima ne prija, ali je malo kome poznato da postoji i drugi spanać koji nema odbijajući miris, a može uspešno da se gaji i u našim baštama.

Reč je o novozelandskom spanaću (Tetragonia tetragonioides), zovu ga i letnji, puzavi ili morski, koji čak ni botanički ne pripada porodici spanaća. U oskudnoj literaturi piše da se seje kada prođe opasnost od mrazeva, dakle u proleće, ali i da se u baštama u kojima se gaji, samozasejava, što znači da se seme uspešno nosi s niskim temperaturama tokom zime, da prezimi u zemlji. Ako nabavite seme, dakle, možete ga posejati i početkom ovog meseca, pod uslovom da je vreme lepo.

Novozelandski spanać je dalji rođak običnog spanaća koji gajimo u Srbiji, ali je po mnogim osobinama daleko ispred njega – ima bolji mineralni i vitaminski sastav, a sadržaj oksalne kiseline, zbog koje mnogima „pada teško na želudac“, znatno je manji. Ovaj spanać ima manje kiselkast ukus, pa ga bez problema mogu jesti i deca i odrasli.

Semenke prvo potopiti u toplu vodu

Domaćicama koje nemaju baštu, a želele bi da okušaju sreću s uzgojem ovog povrća, za utehu je da se može gajiti i u žardinjeri na terasi, obavezno uz ogradu, zid ili žičanu mrežu koja se postavi uz saksiju.

Ovo povrće se gaji iz semena ili preko rasada, pogodno je za proizvodnju na otvorenom, u stakleniku i kod kuće. Biljka ne podnosi hladnoću ispod 15 Celzijusovih stepeni, jake vetrove i kratke mrazeve. Od nicanja u proleće do skidanja prvih listova treba da prođe 55 do 65 dana, a za rasađivanje prispeva jedan mesec posle setve.

Leje na kojima će se gajiti treba da su osunčane, a zemljište kvalitetno, ocedito, nikako zabareno. Za prolećnu setvu, koja se preporučuje za novajlije, zemljište se priprema u jesen. Prvo se unese organsko đubrivo – stajnjak ili kompost i NPK mineralno đubrivo, duboko se prekopa i ostavi do proleća. Koliko mu prijaju organska đubriva pokazuje i činjenica da može da se gaji na gomili čistog komposta. U proleće se fino obradi, doda neko azotno đubrivo i seje sredinom ili krajem maja. Za proizvodnju rasada setva je ranija, obično sredinom aprila. Biljka od biljke treba da je udaljena 35 do 40cm, razmak u redu je najmanje pola metra, a dubina na koju se seje je 1-2cm. Ovako velik razmak je neophodan zbog sposobnosti biljke da se grana na sve strane. Ako se ostavi da se puže po zemlji, za čas stvori zeleni tepih u bašti, a ako se poseje uz ogradu, najbolje žičanu, tada je lep ukras, pa i koristi i za komšiluk.

Osobina koja ovaj spanać izdvaja od ostalih jeste specifična priprema semena kada se seje u proleće. Ruski baštovani praktikuju da ga potapaju u toplu vodu 30 do 48 sati, s tim što je menjaju na svakih osam časova. Povrtari u evropskim zemljama ga prvih osam sati drže u toploj vodi, a zatim prebace u hladnu. Seme polako klija, a kada je temperatura 15 do 23 stepena, klica se pojavi za dve do tri nedelje. Za jesenju setvu seme ne treba potapati u vodu, Taj posao „odradi“ sama zemlja.

U ishrani se koriste zeleni listovi koji imaju oblik dijamanta s nazubljenim ivicama, spiralno su raspoređeni na kratkim, tankim peteljkama, i imaju diskretnu, karakterističnu aromu. Cvetovi su pojedinačni, žuti, neugledni i formiraju se u pazuhu svakog lista. Cveta dugo, sve do mrazeva. Plodovi su sitni, imaju oblik minijaturne šišarke sa dve do osam semenki. Koren je plitak i razgranat. Bere se tako što se odsecaju pojedinačni listovi, ili bolje, što se odseku vrhovi grančica s pet-šest listova. Posle svake berbe u pazuhu otkinutih listova pojavljuje se nova grančica s mladim listovima i tako novozelandski spanać raste i tokom čitave vegetacije se bere. Prijaju mu češća zalivanja, ali ne zabarivanja, visoke temparature, mada dobro podnosi i sušu. Tada sam sebe „konzervira“, zaustavlja rast i čeka povoljnije uslove, ali se ne suši.

Malo kalorija, puno vitamina i minerala

Ovo povrće veoma je korisno u ishrani dijetalaca, vegetarijanaca i osoba koje žele da smanje kilažu. On je za ljudski organizam prava riznica sa blagom jer su vitamini grupe B uključeni u transmisiju nervnih impulsa, retinol i karotenoidi normalizuju rad mrežnjače i optičkih živaca, sercetin simulira proizvodnju digestivnih fermenata, jod reguliše rad štitne žlezde, rast kostiju i hrskavice, kalcijum doprinosi pravilnom razvoju zuba, kostiju i krvnih sudova, vitamin E ima antioksidativno dejstvo, a gvožđe učestvuje u stvaranju hemoglobina i sprečava pojavu anemije.

Ipak, i pored svih koristi, nutricionisti ne savetuju da se konzumira svakodnevno i obilno jer tada može da izazove gastritis, reumatizam i druge autoimune bolesti i poremeti rad bubrega i jetre.

Preporuka je da se listovi beru i kada se ne planira priprema jela, da bi se podstaklo izbijanje mladih grančica. To ne znači da ih treba baciti. Valja ih oprati, blanširati i spakovati u zamrzivač. Pošto je za naše uslove nova vrsta, do sada nisu uočeni ni bolesti ni štetočine protiv kojih bi valjalo da se štiti hemijskim ili biološkim preparatima. Kao i s ostalim „zelenišem“, i s njim se slade puževi, posebno golaći.

U ishrani se koristi svež – jako mladi listovi kao dodatak raznim salatama, od njega se prave sveži sokovi, a skuvan na pari ubacuje se u vegetarijanske i mesne čorbe, prži se u omletima, ulazi u sastav kolača i pita, a bez opasnosti da će izgubiti vitamine i minerale, na tren blanširan u vreloj vodi može da se zamrzava. Za razliku od drugih tipova spanaća, koji ne mogu da se čuvaju duže od dan-dva, ovaj, pravilno upakovan u frižideru, zadržava svežinu do pet-šest dana. „Skuvan“ na pari ima odličan ukus i izdašan je. Prija i kada se na kratko blašira, ocedi, prelije s par kapi maslinovog ulja i začini belim lukom. Uz jaje pečeno „na oko“ na masti od dimljene slanine daje kompletan, sit i ukusan obrok.