U Smederevskoj Palanci svakog petnaestog u mesecu ne može da se prođe kroz ulaz u grad. Po ulicama i po poljani veličine fudbalskog terena, načičkaju se prodavci svega i svačega, parking popune kupci iz svih krajeva Srbije, u kavezima kljuca živina, što tovna, što ukrasna, pospali psi, poneki zec i obavezni papagaji. Vašar je, a na palanačkom vašaru ili moderno rečeno sajmu, nema čega nema. Tu su i džakovi sa semenima trava, graška, grahorice, arpadžika, belog luka, samo se važe i najbrže moguće trpa u kese, jer je gužva nesnosna i zadržavanja nema. Šta te interesuje, odmah kupuješ.
Na samom izlasku s parkinga prodaju se semena trava.
Pilići
Pilići tovni, kako prodavci kažu, domaći, ne oni iz inkubatora, nagurani u gajbe, pokriveni kartonom da se ne prehlade, čekaju svoje kupce. Cena po piletu je 300 dinara, sem brame koja je 450 i po broju, reklo bi se, najkraće čeka kupce.
– Grašak je sto dinara, gra’orica od sto pedeset do dvesta. Tu su semena trava za košenje, silažu. Mogu i sad u februaru da se seju, lucerka, smiljka, ljuljevi, i sve su po dvesta dinara. Malo je skuplja ova sudanska trava i ona se seje u aprilu kad i kukuruz, odlična je za silažu – priča gospodin ispred belog kombija, pored čijih nogu spavaju štenad pulina, sklupčani jedan do drugog i koštaju „čitavih“ 1.000 dinara po komadu. Oštenila keruša i gre’ota da ih baci. Nešto malo dalje iz Medveđe pored Trstenika, selu čuvenom po kalemarima, dolazi proizvođač sadnica Veličković.
– Tu sam svakog petnaestog u mesecu. uzgajam sadnice loze, šljiva, jabuka, krušaka. Loza je sto dinara, ostale voćke su sličnih cena, ima nešto malo po dvesta dinara. Cene nismo menjali, posao ide nekako – ne žali se Veličković.
Idući dalje prema glavnom putu s leve i desne strane ulice prodaju životinje. Gomile šćućurenih zečeva, kunića, lavljih glava, šarenih, belih, graorastih i ukras i štene šarplaninca, ženka, za koju nezainteresovani prodavac koji gleda koga policija zaustavlja, kaže da je sedamdeset evra.
Arpadžik
Beli luk i arpadžik prodavali su se na kilogram i džakove. Mnogo veća potražnja arpadžika dovela je do toga da cena bude 1.800 dinara za džak, na nekim mestima 200 dinara po kilogramu. Mnogi kupci su samo odmahivali rukom, nezadovoljni – ali su kupovali, treba im.
Na samom kraju ulice, ili početku, u zavisnosti od toga kako gledate, sedi krupniji bradonja i doručkuje tačno u podne. Ispred njega poređana konjska sedla, a na vratima kombija amovi. Ne, nije sarač, samo preprodavac.
– Robu kupujem u Nemačkoj, Austriji, Holandiji. Kvalitetna je, iako je polovna, pa ljudi kupuju – priča dok seče i meće komade pilećeg parizera u usta. Preko puta njega je ulazak na poljanu i buvljak u pravom smislu reči. Sve što ste, ikada, pomislili da kupite, ovde ćete pronaći. Gume za automobile i traktore, alat, bušilice, brusilice, testere, lance, lovnu opremu, sedišta za traktore, pojilice oko kojih nema cenkanja, iako su mnogi pokušali da snize cenu, i zvona – klepetuše, koje retko ko prodaje. Ako ste raspoloženi da trošite pare, svakog petnaestog u mesecu dođite u Smederevsku Palanku, sigurno će se naći nešto i za sebe.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
