Od svih kobasicijada, slaninijada, pršutijada, vašera i raznih noćnih i dnevnih marketa, nekako sam uvek zaobilazila Kobasicijadu u Turiji. I nije to kao kiša oko Kragujevca, jednostavno nije mi se dalo. Eto, ove godine umesto u Kačarevo krenusmo u Turiju. Da vidimo i to čudo od kobasice, duge 2042 metra. Ni manje, ni više. Tačno toliko.

Da nam ne bi bilo dosadno, skrenusmo sa auto-puta i krenusmo selima. Ravno, nigde brda, sve je ravno, ravno mi je sve… Iz magle, pa u maglu, s širokog druma u jedva prohodan, stigosmo nekako. Promašismo parking, u stvari mesta bilo nije, pa se vrtosmo do zelene kapije sa roze farbanim zidom koji paše švapsku kuću. Brka, onako stariji, uputi nas gde da parkiramo. Parking – 400 dinara. Malo li je? Mada, to je prilika da se zaradi, pa se i ne bunimo, bar će auto biti na sigurnom.

Na centar Turije stigosmo nekako iza leđa, iza ogromne bine, pored belog šatora iz kog trešte narodnjaci, po blatu, gazeći lagano.

-Evo meso beeeelo, za vitko teeeelooo – za roštiljom, lupkajući štipaljkom, doziva mušterije srednjovečni mušarac, gledajući u naše malo društvo. Ja pogledah nas četiri, pa mi ne bi jasno šta hoće da kaže. Jesmo li debele, pa da smršamo uz belo meso, ili imamo vita tela, pa da se malo podgojimo jedući. Svakako, reklama mu je odlična, a ostatak nije za priču. Baš u tom trenutku kreće traktor noseći najdužu kobasicu koju sam u životu videla.

-Koliko je duga? – iz mase dobacuju dok se guramo ne bismo li je snimili. Traktor lagano vozi do mesta gde će je komadati i prodavati, sve uz obezbeđenje, gomilu radoznalih ljudi i isto pitanje.

-Duga je 2042 metra – odgovara mesar iz pratnje, odgurujući ljude od prikolice, jer poneki samo što nisu ušli u tu najdužu kobasicu iz Turije. Ja se odmakoh, eto snimila sam šta mi treba, pa idem dalje.

Nađosmo se ponovo na centru, pa krenusmo da špartamo gore, dole, Turijom, obilazeći štandove, kupujući i šta treba i šta ne treba i tražeći nešto zanimljivo, nešto što na drugim mestima nismo videle. A, od svega najzanimljivija nam je bila kafana. Ne kafić, ne rastoran, već kafana.

Jedna jedina u tom delu. Sa onim plastičnim belim stolicama, crvenim stolnjacima, i malim izborom pića poređanim pored vrata od toaleta na plastičnom  stolu, isto belom. Šta ima ima, šta je tu je.

Popismo na brzinu, jer je unutra gužva, stalno nas zaskaču pokušavajući da dođu do mesta, a i zagušljivo je jer je prostor mali, malo veći od dnevne sobe. -Ako smo završile idemo u Kisač, tamo je Kulenijada – nisam ni znala da su to isplanirale, a nešto se nisam ni bunila. Samo, nije mi bilo jasno kako smo krenuvši u Kisač završile u Kucuri, preko nekog uskog lokalnog puta, gde jedva prolazi jedan auto, a za mimoilaženje ili morate na stajališta kojih ima nekoliko ili delom u oranje.

Jedino logično objašnjenje je da su oba mesta na „K“, a i blizu je to, nekih dvadesetak kilometara razlike. Zbog navigacije smo propustile takmičenje, ali smo stigle taman na veselje. Nagrade su podeljene, orkestar je zasvirao, sa razglasa je krenula neka popularna slovačka pesma.

Svi ispod belog šatora pevaju u glas, parovi igraju, svi veseli, pozivaju nas da se počastimo. Nama drago, ali pre bismo opet u lokalnu kafanu, dok smo dolazile čule smo kako iz nje dopire harmonika. Unutra tri momka sede za stolom i sviraju za svoju dušu. Na repertoaru Zvonko Bogdan, pitaju šta da nam sviraju.

-Ravno, nigde brda, sve je ravno, ravno mi je sve – i ravno mi je, shvatam da jeste.

Tekst i foto: Zorica Dragojević