Način održavanja zemljišta u voćnjaku u mnogome može uticati na rano prorođavanje voćaka i visinu prinosa. Korovi koji rastu u njemu takmiče se sa gajenim biljkama za vodu, hranu, sunce i posebno su nepoželjni u tek zsnovanom zasadu. To znači da ih valja često uklanjati, odnosno, zemljište obrađivati. Naši voćari to i praktikuju, pa zemljište u voćnjaku najčešće drže u formi jalovog ugara.
Voćarima koji nameravaju da zasnuju nov voćnjak ili prošire postojeći, stručnjaci savetuju da pre sadnje razmotre i pitanje održavanja zemljišta. Pokazalo se da jalovi ugar nije najbolje rešenje. Dobre strane ovog načina su da gajene biljke nemaju apsolutno nikakvu konkurenciju i maksimalno koriste raspoložive zalihe hrane i vode, u toku proleća zasadi pod jalovim ugarom manje su osetljivi na mrazeve, jer golo zemljište odaje više toplote nego pokriveno. Mane su visoki troškovi u održavanju, jer je potrebno uračunati amortizaciju mašina, cenu goriva, herbicida, a kada se okiša, u voćnjak se praktično ne može ući. Uz to, redovnom upotrebom herbicida narušava se mikrobiološka aktivnost zemljišta, čestim prolaskom traktora i prskalica ono se sabija, istiskuje vazduh, smanjuje mu se sposobnost aeracije.
Idealno bi bilo da se odabere način koji omogućava lako održavanje, pomaže rast i plodonošenje voćaka, čuva strukturu zemljišta, smanjuje eroziju… U praksi ne postoji nijedan poseban način koji ispunjava sve navedene zahteve, ali treba naći kompromis uzimajući u obzir tip zemljišta, nagib terena, starost biljaka, sistem navodnjavanja i način berbe.
Dobar kompromis u većini slučajeva je zatravljivanje međurednog prostora, dok se prostor u redu održava u stanju bez korova kao tzv. herbicidni pojas, širine pola do jednog metra sa svake strane voćaka. Prednosti ovakvog načina održavanja zemljišta su višestruke. Lako je kretanje mehanizacije po voćnjaku, sprečava se erozija, poboljšava se prodiranje vode u zemljište, čuva se njegova struktura i obogaćuje se organskom materijom. Na zatravljenim površinama nepoželjni korovi imaju malu šansu da se razviju.
Pitanje je koje biljke izabrati za zatravljene trake. Deteline nisu dobro rešenje, jer su gajenim biljkama velika konkurencija kao potrošači hrane i vode, a takođe su i manje otporne na gaženje. Idealne su travne smeše. Travni pokrivači se lako održavaju košenjem ili tarupiranjem kada dostignu visinu 15 do 20 cm. Da bi se sprečilo da se trave nekontrolisano šire, treba trake pokositi pre nego što „bace“ seme. Nema potrebe za posebnim navodnjavanjem i đubrenjem travnog pojasa. Prostor u redu se obično održava korišćenjem herbicida (zemljišni + totalni), a može se i obrađivati priključnim mašinama sa bočno-pomičnim radnim telima. Ovakav način održavanja zemljišta u voćnjacima može se preporučiti za zasade u kojima postoje sistemi za navodnjavanje. Tamo gde se praktikuje „suvo voćarenje“, on se ne može bezuslovno primeniti. To će najviše zavisiti od količine i rasporeda padavina u toku godine, potreba gajene vrste voća za vodom, kao i od starosti stabala u zasadu.
Sv. Mujanović
