I pandemija i suša pogodile su ovčarstvo u Srbiji. Koliko je to veliki problem najbolje znaju stočari iz Banata. Pala je otkupna cena jagnjadi i teško je sačuvati stado.
Todor Golić, odgajivač iz Čoke, u stadu ima 180 ovaca. Još oseća posledice zatvaranja tržišta zbog pandemije, jer 70 odsto proizvodnje završi u restoranima.
„Nema slava, nema svatova, ne troši se meso jagnjeće. Ispod dva evra nisam prodavao nikako, a sad 200 dinara i 180. Sad nisam ni prodao“, kaže Golić.
Stočari smatraju da je jedini način da se popravi stanje masovniji izvoz. Do tada je jedina sigurna zarada državna subvencija od sedam hiljada dinara po umatičenom grlu.
„Da nije subvencija, mislim da ne bismo finansijski izdržali, da ne bismo opstali. Malo kasne, ali ipak dođe neki dinar“, rekao je Miloš Milanov iz Udruženja ovčara „Čokanska cigaja“.
Očuvanje stada moguće je i gajenjem ekonomičnijih rasa poput autohtone čokanske cigaje. Nastala je na prostranim i oskudnim pašnjacima, manja je od većine rasa koje se danas gaje, ali ima kvalitetno meso i daje četiri kilograma vune po grlu.
„A izrazito je tvrda ovca. Na ovim našim pašnjacima, slatinama, na ledinama, nema da pase ni patka ni guske, a ne ovca. A ona je, eto, opstala“, kaže agronom Milorad Brankov.
Dug period bez padavina isušio je travu na pašnjacima, a stočna hrana je skuplja. Kukuruz ima višu cenu za 20 odsto, a soja je duplo skuplja nego lane u isto vreme, pa mali proizvođači koji nemaju ispašu ne vide računicu u ovčarstvu.
„Možete da proverite na internetu, na oglasima, evidentno je da ti koji su manji, tu dvadeset-trideset ovaca stada, da oni polako iz te proizvodnje izlaze“, rekao je Josip Češljar iz PSS Senta.
Nakon ekspanzije ovčarstva, procena je da ono ove godine stagnira. U 150.000 registrovanih poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji gaje se ovce, a oni su orijentisani na samo četiri klanice koje imaju licencu za izvoz ovčijeg i jagnjećeg mesa.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay
