Paprika je jedna od najznačajnijih i najzastupljenijih povrtarskih biljaka na našem prostoru, a ubraja se i u najrentabilnije povrće. Ima izuzetno dugu vegetaciju i može se gajiti i na otvorenom, a i u zatvorenom prostoru, u kontrolisanim uslovima kada se bere tokom cele godine. Paprika obogaćuje hranu, ne samo specifičnim ukusom, nego i mnoštvom lekovitih osobina. Koristi se i u prevenciji, i u lečenju niza zdravstvenih problema, među kojima se ističu digestivni, a deluje antiinflamatorno, antivirusno, antibakterijski i antigljivično, poboljšava cirkulaciju, a ispituje se i potencijalno dejstvo na suzbijanje ćelija raka.
Iako je danas stvoreno puno različitih sorti koje se razlikuju po boji, obliku, veličini, slasti, svima je zajednički skoro isti sastav vitamina, minerala, vlakana… Male razlike se mogu pojaviti od sorte, ponekad boje ili mesta uzgoja. Osim kalorija, kojih je zaista malo, vitamina i minerala koji se mogu pronaći u mnogim povrtarskim biljkama, u njoj se nalaze neki mikroelementi i minerali neophodni ljudskom organizmu, karakteristični samo za to povrće.
Hrana dugovečnih i srećnih
Likopen je prirodni biljni pigment, koji se mahom može naći u crvenkastoj paprici, odličan je antioksidans i naše telo ga ne može samo proizvesti, mora se uneti hranom. Bogata je i karotenoidom zeaksantinom koji je izuzetno važan za zdravlje očiju.
Kapsiacin je jedan od mikroelemenata iz paprike po kojem je ova baštenska biljka i dobila ime, a od kojeg potiče ljutina. Ukupan sadržaj kapsaicinoida u paprici kreće se između 0,1 i 1 posto. Ljutina paprike se izražava u SU jedinicama (Scoville Units). Broj SU jedinica govori koliko puta se ovaj element mora razblažiti da se ne oseti ljutina.
Ljute paprike predstavljaju plod tropskog žbuna roda Capsicum. One su dar prirode jedinstven po svom ukusu i lekovitim svojstvima. Potiču iz Južne Amerike, ima podataka da su ih ljudi u Peruu poznavali i koristili još 6.000 godina pre nove ere. Pošto su prenesene u Evropu, manje “vatrene” paprike brzo su otputovale u Indiju i Tajland, a onda i u ostatak sveta.
O meri ljutine počelo je da se priča tek posle 1912. godine kada je američki hemičar Vilbr Skovil sastavio skalu po kojoj se danas meri koeficijent ljutine različitih vrsta i sorti paprika. Prema Skovilovom testu, najljuće paprike na svetu su od vrsta Naga i Habanero koje su od roda Capsicum chinenese. Paprika „naga jolokia“ ili “paprika utvara” sadrži između 85 hiljada i milion i 75 hiljada skovilovih jedinica. Za poređenje, feferoni sadrže jedva 100 do 500 jedinica.
Na početku je ova skala je bila urađena s medicinskim ciljem i istraživala je mogućnosti da se kapsacin koristi kao analgetik, protiv artritisnih oboljenja, kod dijabetične neuropatije i glavobolje. Ljute paprike su vekovima navođene kao hrana dugovečnih. Smatralo se da što više određena vrsta sadrži više kapsacina, toliko je ljuća i bogatija antioksidansima. Prema stručnjacima, kapsacin je zaštitno sredstvo paprike od životinja, logično i od ljudi.
Kada jedemo ljute paprike, njihov pikantni ukus aktivira receptore za bol na jeziku i tada se šalje saopštenje mozgu. Ako redovno jedemo ljuto, ćelije postaju bezosećajne. U određenom momentu čovek se navikne na ljutinu i čak oseća zadovoljstvo od nje. Specijalisti za ishranu objašnjavaju da je to zbog endorfina, nazivanog još i hormon sreće, čije lučenje izazivaju papričice. Po toj logici jedenje ljutih paprika nas čini srećnim.
Piše: Svetlana Mujanović
