Plavi patlidžan pripada vrlo hranljivim namirnicama, jer obiluje vitaminima B grupe, od kojih su najzastupljeniji B1, B3, B6 i folati, ali i fitonutrijentima koji imaju antioksidativna, antikancerogena i protivupalna svojstva. Odličan je izvor kalijuma, koji zajedno sa natrijumom reguliše količinu tečnosti u telu i poboljšava rad srca, a sadrži i magnezijum, mangan i bakar. Sadrži i bioflavonoide koji poboljšavaju delovanje vitamina C. Još jedna njegova prednost jeste i nizak nivo kalorija i masti.
Plavi patlidžan polako puni i pijačne tezge i police u marketima. Zavičaj mu je Daleki istok – Indija, Kina, Indonezija, a stolećima je putovao na Zapad – u Evropu i Ameriku. Po pravilu, svuda se lepo odomaćio.
Kod Srba plavi paradajz, ili patlidžan, ne može da se meri sa starosedelačkim „mitovima“ kao što su pasulj ili kupus, ali se poštuje u musaki, za koju su naši preci saznali od Turaka, koji su nam, osim recepta, ostavili i njegov naziv. Dobri poznavaoci kažu da je patlidžan neobično povrće koje obara šećer i zaustavlja krvarenje, a kojem se sce raduje.
Ima blag, neutralan ukus mesa. Slaže se s belim lukom, peršunom, bosiljkom, mirođijom, biberom, origanom, maslinovim uljem, paradajzom, pečenom paprikom, limunom, parmezanom, belim sirom, gljivama, mlevenim mesom, orasima… Zato postoji nebrojeno različitih recepata, a ljubičasti jajoliki plod uglavnom se ne ljušti. Kuva se, kiseli, prži, pohuje, filuje, peče na roštilju, u rerni, a kod nas je i neizostavan sastojak ajvara. Od njega se spremaju variva, glavna jela, salate, pite, supe i čorbe, sosovi, zimnica.
Raste u tri oblika i veličine, običan, patuljasti i zmijski, a s razvojem genetike, boja mu varira od modroljubičaste, tako često pominjane u modi kao boja patlidžana, do žute, bele, pa čak i narandžaste. Ranije je to bilo povrće puno gorčine,< čijem ukusu su se najmanje radovala deca. Novije selekcije nemaju izraženu gorčinu i lako se pripremaju. Veći komadi, gajeni u Indiji između reka Ganga i Jamune, mogu da teže i do kilogram. Mi uglavnom znamo za modroplavi, odnosno ljubičasti plod koji retko kada teži pola kilograma.
U južnoj Srbiji plavi paradajz se od davnina kiselio pošto se ovlaš ispeče na ringli, zaseče, te puni belim lukom, preveže listovima i drškama celera, zakiseli, pa smesti u zemljani sud i unese u podrum, a poslužuje se kao meze u zimskim danima. Ipak, najčešće se pohuje. Pravi gurmani vole ga i jednostavno pečenog i rastvorenog kao oktopod, s belim lukom, maslinovim uljem, peršunom, kockama paradajza i pečene paprike.
Osim što je tako neutralnog ukusa i liči na meso, pa je veliki izazov za kreativne kuvare i kuvarice, plavi paradajz je i veoma dobar za zdravlje ako se koristi sa što manje masnoća. Sam je dijetalan, u stotinu grama ima samo od 26 do 29 kalorija, pa bi, ako bi se jeo pečen, kuvan ili pržen na minimumu masnoće, uticao na mršavljenje, s obzirom na to da sadrži skoro 93 odsto vode i dosta vlakana koja podstiču varenje.
Međutim, mnogo je značajnija njegova funkcija antioksidanta, pošto obiluje antocijanom, nasuninom i flavoninom, poznatim antioksidantima. Deluje protivupalno, antialergijski i u borbi protiv slobodnih radikala i kancerogenih materija.
Što se srca tiče, kako naši stari kažu – ono se raduje patlidžanu. Celuloza tera organe za varenje da rade, a pektin snižava holesterol. Fitohemikalija saponin štiti organizam od alergija, trovanja, upala, raka. Iz Amerike stiže naučno potvrđena vest da patlidžan, pun vlakana, minerala i hipoglikemičkih fermenata, istovremeno reguliše i nivo šećera u krvi. I jedan ekskluzivitet patlidžana: od sveg povrća, samo u patlidžanu ima nikotina, ali to neće zadovoljiti strasne pušače jer je ta količina zanemarljiva.
