Meštani planinskih sela kod Nove Varoši kažu da pečurka odavno nije bolje rodila. U berbu se dalo i staro i mlado. Veštiji se iz šume vraćaju sa korpama i džakovima punim lisičarke, livadarke i vrganja, a kući donesu i po koji džinovski primerak kakav se retko sreće.
U livadi na Lazovom brdu iznad Ojkovice, meštanin Marijan Rogović pronašao je čak jedanaest puhara koje su rasle u „vilinom kolu“ i ni jedana nije bila manja od fudbalske lopte. U selima iznad Zlatarskog jezera kažu da u svom životu nisu videli ništa slično.
– Bilo ih je nekoliko težih od četiri kilograma, a najlakša je imala preko dva kilograma. Belele su se kao sneg u travi, milina ih videti. I ranije sam ovde povremeno nalazio ogromne primerke, ali nikada u ovom broju- kaže Marijan Rogović.
Puhara je, kažu poznavaoci, jestiva i ukusna dok je mlada, pa će ova iz Ojkovice završiti na trpezi.
-Podelio sam ih prijateljima i poznanicima koji će od njih da prave razne đakonije. Puhara teška 4,6 kilograma koju sam ubrao pre dve godine stigla je čak do Italije, gde su često na meniju sladokusaca. Predao sam je jednom od lokalnih otkupljivača, a on ju je poslao svom gazdi. Mada se kod nas puhara ne otkupljuje, lako smo se dogovorili oko cene- kaže Rogović.
Džinovska puhara, prečnika 45 i obima 126 centimetara, ubrana je krajem jula i pod visom Kamenica u Božetićima, na imanju Dragoljuba Ćirovića. Puhara je u ovom kraju poznata i kao „guba pupavica“. Osušena se u narodnoj medicini koristi kao lek za posekotine, pa umesto da je „bace“ u tiganj Ćirovići su je ostavili za ne daj Bože, ako kome zatreba.
– Kada sazri „belo meso“ puhare se pretvori u prah boje kafe koji se posipa na posekotinu da zaustavi krvarenje i „pokupi“ ranu. Na žalost mnogi ne veruju u lekovitu moć prirode već pribegavaju raznim veštačkim preparatima i lekovima koji nas više truju nego što leče– kaže narodni vidar Milutin Šaponjić iz Amzića.
Ž. Dulanović
