Od 1. januara 2022. godine izmene Zakona o zaštiti bilja predvideće obaveznu obuku svih korisnika sredstava za zaštitu, njihovo sertifikovanje, kao i redovne kontrole opreme koja se koristi pri tretiranju voća i povrća. Ove novine pre svega imaju za cilj povećanje nivoa bezbednosti hrane.
Uoči primene novih mera, fondacija Ana i Vlade Divac inicirala je istraživanje na uzorku nešto većem od 1.000 poljoprivrednika u 116 opština u Srbiji, koje je pokazalo da se većina ispitanika snabdeva u poljoprivrednim apotekama.
Devedeset posto njih poznaje propisano vreme između prskanja i branja ploda, ali svega polovina brine o takozvanom driftu, odnosno skretanju kapljica preparata sa tretirane površine. Trećina proizvođača prati listu dozvoljenih supstanci u Evropskoj uniji, manje od trećine koristi zaštitu na radu.
„Što se tiče herbicida – koristimo se mehaničkim metodama, znači okopavanje i slično, da bi se što manje koristila hemija. A, što se tiče pesticida samo protiv truljenja – ostalo je prihrana“, objašnjava Nikola Stojiljković iz sela Slatina.
Dodaje da su, kada su počinjali svoj posao, imali predavanja u Gradskoj upravi, te da imaju i literaturu koja se odnosi na voćarstvo.
„Ministarstvo poljoprivrede je kroz savetodavne službe pružilo mogućnost usluge licenciranih zaštitara savetodavaca gazdinstvima potpuno besplatno“, rekao je pomoćnik ministra poljoprivrede Aleksandar Bogićević.
Predviđa se da proizvođače i ubuduće obučavaju savetodavci, a uredno vođenje takozvanog dnevnika prskanja biće bonus na subvencije. Ovako bi umesto odomaćenog izraza „bacam đubrivo“ mogli da pređemo na nešto preciznije.
„Primera radi, poljoprivrednici mogu da kupe onoliko sredstava koliko su prijavili u svojoj biljnoj proizvodnji – pod površinama i određenim kulturama, i da dobiju tačno potrebnu količinu pesticida, ni manju ni veću, da bi ostvarili pravi efekat i da se ne bi desilo ono što znamo da se često dešava – ‘ajde malo da pojačamo, više da prsnemo, imaćemo bolji rezultat. To ustvari ne samo da zagađuje same proizvode, već često loše utiče i na prinose“, kaže Uroš Delić iz Fondacije Ana i Vlade Divac.
Ova tema otvara još jedno pitanje – kuda sa ambalažom.
„Najveći deo ambalažnog otpada ide kroz komunalni otpad i spaljuje se, a sa najmanjim delom – oko 10 odsto svega, postupa se na pravilan način, odnosno odlaže se do dalje reciklaže“, rekao je prof. dr Goran Malidža iz Instituta za ratarstvo i povrtarstvo Novi Sad.
Otpad od pesticida jednako je opasan kao i medicinski. Dok pomešan sa komunalnim smećem tiho preti na nekoj deponiji ili pluta rekom – preporuka poljoprivrednicima je da ambalažu pre odlaganja makar dobro isperu.
Izvor: RTV
Foto: Pixabay
