Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ Petrovdan

Petrovdan

360
oplus_32

U kujni na stolu ispred mene činija sa petrovačama. To su one jabuke što vraćaju u detinjstvo. Sočne, slatke, i danas se jedu prvi put u godini. Jer… Petrovdan je. I ne sećam se kad su mi bile ovako ukusne, a ne sećam se ni kad sam ih poslednji put jela. Verovatno pre trideset i pet godina, kad smo poslednji put u selu na raskršću kod Krstova lilali. I sad, noćas, u porti crkve Pokrova presvete Bogorodice u Loznici. Od naroda, vatre i lila, jedva se disalo. Bilo nas je, bilo, nisam mogla ni da prebrojim, kao da se ceo Jadar, sva okolna sela, sve se slilo u to jedno dvorište. Deca već umorna od čekanja, nestrpljivo prilaze vatri, stariji ih vuku za ruke, rukave, grde da se ne opeku. Vatra gori, dogoreva, sveštenik dodaje drva. Ja uzbuđena kao petnaestogodišnje dete koje je sve to zapamtilo i danas ponovo oživljava svoje detinjstvo.

U mojim je rukama posle tri ipo decenije taj magični štap na kome je kora divlje trešnje, čvrsto vezana žicom, kojim se teraju zle sile, a ono što ostane pobode u zemlju da čuva zasade, voće, njive.

– Može – čulo se sa mikrofona. Kad kretoše junoše, kad se naguraše starije gospođe, kad se upali prva, pa druga, pa kad počeše da vrte u krug. Ne mrdam, ko sme i da mrdne, gde ćeš ako nećeš da se zapališ. Stojim u mestu, vrtim i ja u krug i sve mi se slike vraćaju. Moje selo, moja crkva, moja raskrsnica, moje petrovače iz mog dvorišta. Tada je to bilo malo, sada čitav svet radosti, tada nismo shvatali, sada znamo. Malo nam za sreću treba.

Z.D.