Kako pčelari kažu, od leske meda niko nije jeo, pa je ne možemo smatrati medonosnom biljkom, ali je zato nesumnjivo odlična pčelinja biljka. I zaista, pčele je mnogo posećuju radi cvetnog praha upravo sada, potkraj zime i u vreme prvih naznaka ranog proleća, kada im je sveži polen najpotrebniji i nezamenljiv za mlado bujajuće leglo.

Cvetanje leske traje prilično dugo. Još s jeseni pojavljuju se kratke rese koje tako, nezrele, uspešno prezimljavaju uprkos čak izuzetno jakim mrazevima. Za pčele je važan samo period kada rese, prašnički cvetovi, počnu da se izdužuju. Tada  postaju slobodniji, rastresitiji i otvoreniji. Prašnici otvorenih cvetova intenzivno se suše i čim započne pucanje pojavljuje se cvetni prah, dragocen za pčelinja društva nakon zime.

Kad vetar njiše grane

Kada i blagi vetar zanjiše biljku podiže se čitav oblačić polena koji, na istim granama ali na drugom mestu, dočekuju ženski cvetovi crvene boje. Tako se leska oprašuje vetrom kao glavnim oprašivačem. Očigledno je da ovakav mehanizam oprašivanja zahteva ogromnu količinu polena od kojeg tek zanemarljivi deo bude iskorišćen, a najviše ga propadne. Ipak, tako se postiže velika sigurnost oprašivanja, koja je povećana i dugim vremenom sazrevanja resa od po desetak i više dana.       

Sve ovo mogu i treba da iskoriste pčele i pčelari. Kada je pčelinjak na lokaciji gde ima dosta leske, treba ga tu ostaviti sve dok ne procveta u čitavoj okolini. U procesu oprašivanja pčele ne učestvuju gotovo nimalo i posećujući biljke jedino sakupljaju polen koji bi i onako zalud propao. Ali, zato su pčele te koje imaju značajnu korist pošto na resama nailaze na izuzetno bogati izvor svežeg polena. Zato ga revnosno i užurbano sakupljaju i odnose u košnice. Ako je proleće rano, unos cvetnog praha sa leske počinje u nižim predelima već u februaru, a kada proleće kasni to je u martu, odnosno u planiskim predelima u aprilu.  

Pčele posećuju lesku tokom čitavog dana, čim su povoljne prilike za izlet. Najradije odlaze na mlađe  rese i to one koje se nisu još otvorile. Prilazeći biljci orijentišu se ka starijim bledo-žućkaste boje i koje se lako njišu na vetru. Ako su to biljke na koje do tada nisu sletale, tada obično na ovakve stare rese i sleću, kratko ostajući u potrazi za još po nešto zaostalog polena tražeći ga obično na samim krajevima. Tada preleću na mlade, nedozrele koje su im i bile cilj, gde se nalazi najveći broj pčela, katkada i po nekoliko na jednoj resi. Gornjim vilicama, mandibulama, spretno razmiču cvetove resa u koje pružaju rilice.

Rade ponekad i po nekoliko minuta, sakupljajući  i vlažeći polen, a potom poleću sa rese. Dok lebde u vazduhu skidaju ga sa usnog aparata i smeštaju u korpice na zadnjim nogama. Zadivljujuće je da se pčele nakon toga ponovo vraćaju svaka na svoju resu i nastavljaju započeti rad. Ovo može potrajati veoma dugo, čak i do dvadesetak minuta ovakvog sakupljanja iste pčele sa iste rese. Primećeno je da polen sakupljen sa mladih resa prilikom spremanja u torbice ne opada, dok pokupljeni sa zrelih pomalo spada i tako može da bude u funkciji polinacije.

Muške rese, a ne ženski cvetovi

Zanimanje za značaj pčela u oprašivanju je davna tema. Tako je veliki darvinista Hermin Miler u knjizi „Oplođenje cvetova pomoću insekata“ iz 1873. godine zabeležio: „29. februara 1868. ja sam na lepom sunčanom vremenu video mnogobrojne pčele na muškim resama leske (Corulus avellana), kako skupljaju polen, ali ni jedna jedina nije se spustila na ženski cvet“.

Sakupljeni polen u korpicama na zadnjim nogama je zelenkaste boje, dobro je ovlažen i sabijen. To je veoma značajno pošto se već samim vlaženjem tokom sakupljanja, a kasnije i pohranjivanjem u ćelije saća, značajno menja kvalitet polena. Analize su potvrdile da cvetni prah sa istih biljaka koji je sakupljen posebnim mašinama nalik na usisivače nije ni blizu onom koje su pčelice donele u svojim korpicama.

Na značaj leskinog polena svakom pčelaru jasno ukazuju i same pčele svojim ponašanjem. To je nesumnjivo bogati izvor hrane, jer sve započinje upoznavanjem mesta, orijentacionim letom, pamćenjem tačne lokacije na koju je vredno dolaziti više puta, a ne haotično posećivanje raznih biljaka sa kojih može da se manje ili više ponešto sakupi. Stoga nije naodmet postarati se da se pčele na leskin polen naviknu. Navikavanje, ili kako neki nazivaju dresura, je jednostavna. Treba samo sakupiti nešto leskinog polena, blago ga ovlažiti šećernim sirupom i ostaviti u blizini pčelinjaka. Ako u to vreme u okolini nema neke povoljnije biljke, one će početi da se spuštaju prvo na ovlaženi polen, jer je slatkast, a potom će krenuti unos i ostalog. Tako će se navići na leskin polen pa će krenuti u potragu za njim po okolini.  U svakom slučaju, polen leske je dragoceni rani unos preko potreban za razvoj i napredovanje pčelinjih društava u rano proleće koji pčelari treba da iskoriste. Trebalo bi zato i da umnožavaju ovu veoma korisnu biljku u okruženju svojih pčelinjaka.

Piše: prof. Dejan Kreculj