Čim privede kraju berbu malina i kupina Goran Stanković iz poljaničkog sela Mijovce kreće sa pravljenjem ćumura u limenim ćumuranama. Ovim poslom bavi se punih 25 godina i da nije njega ne zna kako bi tokom godine izdržavao porodicu i školovao sina na fakultetu.
Tokom života posao je učio od najboljih ćumurdžija. Vremenom se toliko izveštio da sada i on može da uči druge. Kaže da je tajne ovog zanata učio praveći ćumur u ćumurani iskopanoj u zemlji, a koja se može napraviti gotovo bez ikakvog ulaganja. Dovoljno je samo da ćumurdžija iskopa rupu na svom imanju dužine šest, širine tri i pola metra dubine, sa odvodom za vodu oko nje. U ovako pripremljenu rupu potom treba da naređa iscepkana bukova, grabova ili hrastova drva. Počinje tako što dno prekrije najpre sitnim drvima, a potom kako ide prema vrhu ređa sve krupnija.
– Kada se rupa napuni drvima treba je pokriti slamom ili korovom, a zatim i zemljom i potpaliti. Posle nekoliko dana upaljenu ćumuranu treba ugasiti vodom i ostaviti da se hladi. Čim se ohladi ćumur može da se vadi – kazuje Goran.
Iako mu je ovaj tradicionalan način pravljenja ćumura garantovao bolji kvalitet, on ga se odrekao kada su ćumurdžije počele da ga prave u limenim ćumuranama koje su im omogućavale da celokupan posao oko proizvodnje završe sami.
Proces izrade ćumura naš sagovornik redovno počinje sečom bukovog, grabovog i hrastovog drveta u šumi. Seče samo one koji ne mogu da se iskoriste za drvnu građu i koji su puni čvorova. Pored njih obavezno pokupi i nešto suvog granja da mu se nađe za potpalu. Kada drvo usitni krene da ga ređa u ove” limene kućice” koje prethodno podigne iz zemlje na nekih desetak cantimetara. Na dno stavi malo suvog granja pomešanog sa sitnim drvetom, a potom u krug ređa preostala drva. Oko dna ćumurane pospe i malo peska i kada drva naređa do vrha odozdo potpali vatru. Kada se napravi žar zatvori vratanca, otvori dimnjak na vrhu i ostavi da gori dve noći i jedan dan. Kako se odvija proces ugljenisanja naslaganih drva novim iscepkanim drvima dopunjuje ćumuranu odozgo. To čini sve dok ćumur ne izbije na sam vrh.
– To je znak da je proizvodnja ćumura završena. Tada ga treba zaliti vodom i pustiti da se hladi nekoliko dana. Koliko vode će se tom prilikom upotrebiti zavisiće od veličine ćumurane – ističe Zoran.
Iako mu je finalni deo posla u proizvodnji ćumura jedan od najtežih, on ga sa lakoćom odradi jer zna da će njegov trud biti nagrađen adekvatnom zaradom.
-Od jedne ćumurane dobijem oko 30 vreća ćumura težine 15 kilograma. Zadovoljan sam kvalitetom i to redovno postižem tako što ne dozvolim da u ćumurani ima previše vazduha i da vatra prebrzo gori – podvlači poljanički ćumurdžija.
Sav ćumur on proda vlasnicima brze hrane i roštiljdžijama u Vranju po ceni od 800 do 1.000 dinara. Poslednjih godina njihov kraj često pohode i ljudi koji se bave otkupom ćumura koji potom prodaju u Grčku. Zahvaljujući ovakvoj potražnji u poljaničkom kraju se intenzivno povećavala proizvodnja ćumura pa danas gotovo da i nema porodice koja se ne bavi ovom proizvodnjom.
Tekst: Gordana Nastić
Foto: Privatna arhiva Gorana Stankovića
