U cetru Vršca, u redu starih dvorišnih kuća, među radnjama od ko zna kada, stoji jedna poslastičarnica – Korzo. Izdvaja se, belinom tek postavljene nove stolarije. A nije ni ona baš u cvetu mladosti, prešla je šezdesetu, pamti i bolja vremena, kada je u njoj bilo raznih kolača, onih po receptu najboljih poslastičara sa ovih naših balkanskih prostora. Sada u njoj samo vitrine sa sladoledom, to se najviše isplati. I taj sladoled svojim ukusom vraća u neke lepše i mirnije dane, sladi i hladi i nikad ga dosta. Jedna kugla, pa druga, treća, teško se čovek zaustavi.
Na platou, na ulasku u poslastičarnicu poređano par stolova, svi zauzeti. U poslastičarnici ispred vitrine načičkana dečurlija, ne znaju koji bi ukus pre. Gledam slike starog Vršca i stare poslastičarnice okačene na tek okrečene zidove i čekam strpljivo dok vlasnik Hetem Ibrahimi trči tamo – vamo, uslužuje, skuplja prazne činijice, dodaje radnici i sve usklađeno, nema nervoze, sve sa osmehom.
– Prvu poslastičarnicu pod tim imenom je 1938. godine osnovao moj pradeda Zibe. Kasnije je preuzeo deda, otvorio ovu ovde 1963. godine, njega je nasledio stric, pa brat od strica, i kad je on izgubio interesovanje preuzeo je moj otac, a posle smrti oca nasledio sam ja – priča Hetem, dok seda na stolicu preko puta mene. Sve je nekako u pokretu, seda, priča, ustaje da doda vode slučajnoj prolaznici, vraća se, ponovo seda.
– Ranije je bilo kolača, po starim receptima koji su u našoj porodici generacijama. Bile su tu krempite, šampite, baklave, sada samo sladoled držimo i imamo svoj tajni recept za njega – a na pitanje da otkrije tajnu samo se nasmejao.
– Aaaa, pa to je tajni recept. Ja sam ga preuzeo od strica od koga sam učio zanat. U Makedoniji sam završio srednju školu i došao u Vršac 2006, a 2007. godine sam počeo da radim ovde. Do kraja 2009. sam radio sa stricem, sad radim ja i imam radnicu – a posao poslastičara nije nimalo lak, pogotovo kada je u pitanju čistoća i namirnica i objekta.
– Ovde smo 61 godinu i imamo samo sladoled i limunadu. Znate kako dolaze inspekcije, često proveravaju, nije na ovoj vrućini baš lako držati kolače, ipak su tu u pitanju jaja, a i čistoća mora da bude na zavidnom nivou. Ovde je sve bilo staro, pa smo otac i ja renovirali, krečili, promenili vitrine, sredili ostave za materijal, toalet. A od 2012. godine imam i HASAP sistem – malo se hvali poslastičar iz centra Vršca koji sve svoje obaveze izvršava na vreme, pa je iako je posla ni malo ni mnogo, zadovoljan.
– Vole nas Vrščani, Zvezda, Đorđević i mi smo stare zanatlije, stare poslastičarnice. Ove godine je lepo, ima posla, puno šetača. Ovo malo stolova što imam plaćam 38 hiljada, plus sve doprinose za mene i radnicu i plate. Sve se postigne, ali se puno radi. Imam dosta iskustva, ponekad mi majka pomogne, a volim ovo da radim, to nam je u krvi – rekao je Ibrahimi vraćajući se u poslastičarnicu, kako bi uslužio nove ljubitelje sladoleda.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
