Kada se govori o poljoprivredi, sva pažnja nauke i struke, ali i resornog ministarstva, usmerena je na kulture koje donose najveći prihod i ostvaruju najveći izvoz. Ako se tome doda i nagli rast interesovanja za vinsku kulturu, koji je proizvodnji grožđa udahnuo novi život, jasno je zašto se povrtari osećaju zapostavljeno i prepušteni sami sebi.

Da biti povrtar ne mora da znači živeti za koricu hleba, vidimo iz primera Vladana Batočanina, povrtara iz Počekovine u opštini Trstenik, jednog od najvećih plasteničkih proizvođača u ovom kraju, uspešnog poljoprivrednika koji je od oca nasledio ljubav prema radu na zemlji i pokušava da je prenese na narednu generaciju – ćerku i sina.

Kupac jedan, ali vredan

– Imamo plasteničku proizvodnju na dva hektara, ne radimo ništa na otvorenom. Preko zime, sve do maja proizvodimo salatu, a preko leta u plastenicima gajimo paradajz, i nešto malo paprike. Salatu radimo zimi jer nemamo grejanje, imamo sistem za dogrevanje, a u takvim uslovima zgodno je raditi upravo salatu – kaže Vladan, čiju ukupnu proizvodnju ove kulture otkupljuje lanac trgovine Delez. – Sklopili smo ugovor još pre sedam-osam godina, dok je bio Maksi, a s njima smo sarađivali tri-četiri godine ranije, preko posrednika.

Dodaje da su mu onda predstavnici ovog trgovinskog lanca prišli s idejom da naprave direktan ugovor. I tako je s ocem Miloradom, koji je tad bio vlasnik gazdinstva, Maksi napravio ugovor.

– Tako smo ušli u sistem PDV-a i sad smo nešto između gazdinstva i firme, imamo i knjigovodstvo. Ovaj način otkupa pokazao se odličnim za vreme korone jer nam, osim Deleza, nije na vrata došao ni jedan jedini kupac. Da nismo imali ugovor s ovim lancem, ne bismo imali kome da prodamo salatu i sve bi propalo.

Proizvodnja za veliki lanac mora biti stabilna i velika, i zato je Batočanin ovih meseci u postupku uvođenja sertifikata „Global gapa“ – Dobra poljoprivredna praksa – pošto je to jedan od uslova da se salata nađe na rafovima prodavnica u Srbiji.

Kompjuter i za zalivanje

– Ovaj sertifikat priznat je u Evropi, međutim, u pitanju je velika dokumentacija, a to firma kao što je naša ne može sama. Zato smo angažovali agenciju, svaka tačka u proizvodnji se analizira, saagledavaju se rizici, sve se razrađuje u detalje. Nije nam to mnogo stvari promenilo u proizvodnji jer smo se uglavnom svega i do sada pridržavali, ali dokumentacija sad mora da postoji. Sve se prati, od setve do gotovog proizvoda, svi imputi koji ulaze u proizvodnju, moraju da budu dokumentovano bezbedni. Sve ovo pravi trošak. Morali smo da pravimo nove toalete, garderobere, košta sama sertifikacija, a ako imate malu proizvodnju, ne isplati vam se da krećete u to.

. Nove tehnologije smanjuju rizik

Voćarska proizvodnja u Srbiji najvećim delom se obavlja na otvorenom. Bez obzira na nivo ulaganja u proizvodnju, rizik od gubitka prinosa usled dejstva faktora spoljašnje sredine uvek postoji, i posebno dolazi do izražaja u pojedinim godinama, kada se javljaju niske zimske temperature, prolećni mrazevi, velike količine padavina, ekstremna suša, grad i u poslednje vreme olujni vetrovi. Usled globalnih promena klime ovakve ekstremne godine sve su češće. Povećanjem intenzivnosti proizvodnje putem instaliranja sistema za navodnjavanje, protivgradnih mreža, anti-frost sistema i dr. smanjuju se rizici po prinos. Međutim, radi se o skupim investicijama koje su rentabilne jedino u agroekološkim uslovima koji odgovaraju odabranoj voćnoj vrsti.