Srbija je zemlja koja u nasleđe ima vekovima prepoznatljivu poljoprivredu. Današnji proizvođači sve više iznalaze načine da se okreću i nekim novim i nekim starim, možda nepravedno zaboravljenim kulturama kao što je trnjina. Smiljana Mraković iz Kikinde nikada nije težila da bude veliki poljoprivredni proizvođač. Naprotiv, proizvodnja povrća za sopstvene potrebe uglavnom je vodila njegovom konzumiranju i prodaji u sezoni, a potom i u preradi.
‚‚Naša proizvodnja traje više od deset godina. Za uzgoj povrće koristimo organska đubriva da bi to sve bilo zdravo. Sve što se ne proda kao sveže preradimo. Skoro sve uzgajamo. Ako ću da pravim ajvar, potreban mi je i paradajz i paprika i plavi patlidžan. Znači sve to moram da proizvedem da bi to bilo zdravo. Da kupujem od nekog za koga ne znam kako je proizveo, to već nije to“, objašnjava Smiljana.
Smiljaninu zimnicu su najpre imali prilike da konzumiraju ukućani i prijatelji. Nije trebalo da prođe puno vremena da se ukus i kvalitet pročuju. Skoro deset godina kasnije, osim kikindski prepoznatljivog ajvara, proizvode ove domaćice danas kupuju i ljudi iz cele Srbije. Količine koje se proizvode nisu i dalje velike. Međutim, za svaku teglu Smiljana kaže da se vodi isključivo lekovitim svojstvima, ne samo povrća, već i voća koje dospeva u sezoni.
„Sve vrste salata radim. Mešanu salatu, cveklu, kornišone, turšiju, karfiol, paprika punjena kupusom. Radim i pekmeze, sokove. Radim sirup koktel cvekla, limun i šargarepa koji je vitaminska bomba. Pravila sam i pekmez od zove. On me podseća malo na kupinu kad se napravi“, navodi svoje rukotvorine Smiljana.
Smiljanin suprug ima dijagnostikovan dijabetis. Zajedno s njim već godinama traga za prirodnim receptima za proizvode od voća i povrća.
Njena proizvodnja teži ka organskoj. Volela bi da u budućnosti, ukoliko pribavi sredstva, neji proizvodi dobiju sertifikate. U međuvremenu, stigla je zlatna medalja Novosadskog sajma za kvalitet nečeg potpuno starog, ali u Smiljaninoj proizvodnji novog i nesvakidašnjeg.
„Na pijaci sam videla neko je pravio sirup od trnjine. U sirup ide jako puno šećera i to nije to. Sirup treba da bude prirodan sok. Da ima sve sastojke kao kad uberemo svež plod. Taj sok od trnjina se ne kuva. Trnjinu ja moram zagrejem do neke temperature da bi ona omekšala, ali da ne gubi svoje sastojke“, objašnjava nam Smiljana.
Trnjine rastu u ataru i pored puteva. Obzirom na to da i u samom nazivu imaju trnje, teško ih je brati. Trnjina ili lekovita divlja šljiva, kako je u narodu još nazivaju, najsličnija je aroniji, ali je lekovito dejstvo te biljke možda čak i delotvornije.
„Taj sok je dobar za krvnu sliku, za dijabetičare pošto reguliše šećer, za imunitet. Jedna čaša je dovoljno“, navodi delotvornost trnjine Smiljana.
Kikindsko područje je pre prvih stanovnika bilo močvarno i u velikoj meri obraslo trnjinom. Danas se ova biljka može naći tek pored pruga. Kada je saznala za lekovito dejstvo biljke, Smiljana je prvo potražima mesta na kojima bi ona mogla rasti. I to u što prirodnijem okruženju, bez štetnih materija. Žarište trnjina danas, Smiljana pronalazi u napuštenom vojnom objektu.
Izvor: agrosaveti.rs
Foto: Pixabay
