Pre gotovo četiri decenije Radomir Bosiljčić je iz rodnog sela Gorjana kod Užica krenuo u američku neizvesnost. Radom i znanjem postao je vlasnik 18 rudnika kamena i fabrike u Arizoni. Kaže, ostvario mu se američki san. Ipak, zavičaj ne zaboravlja.
Plave se šljivici puni roda na 10 hektara imanja Bosiljčića. Vreme da se šljiva priprema za rakiju. Uz radnike među šljivama zavičajnim je, sve dok sezona traje, i Radomir. Izbor šljive na porodičnom imanju bio je i iz sentimentalnih razloga, jer se tu rakija pravi već dva stoleća, ali i praktičnih, naučenih u Americi.
– Proizvod koji može da čeka kupca, a drugo napravi se imanje koje je samoodrživo, jednostavno neće biti na mom teretu na tom finansijskom delu nego će finansirati samo sebe, a usput će da zaposli nekih desetak ljudi koji već rade i sezonski tu ima 20-30 ljudi – objašnjava Radomir Rej Bosiljčić.
Prvi paketi već su otišli za Australiju, u planu su obe Amerike i naravno domaće tržište. Nova poslovna šansa je, smatra, i za druge koji su naučili kako funkcioniše zapadni ekonomski sistem ulaganja u imanja.
– Zašto bi servirali viski u Srbiji, pa neka ga serviraju u Engleskoj, tamo gde pripada, a mi imamo našu rakiju koje su se verovatno ranije malo i stideli, ali sad se to menja – poručuje Radomir Rej Bosiljčić.
I nije mu problem da dvadesetak sati leti ili vozi od Arizone do Gorjana, više od 100 puta, iako je u dilemi gde pripada više.
– Meni je lepo i tamo i ovamo – ističe Radomir.
Već priprema zemljište za novi šljivik na pet hektara, komšijama će pokloniti sadnice uz stručnu pomoć i zagarantovan otkup kako bi u Gorjanima postao najveći srpski šljivik.
I američki prijatelji često skoknu da vide šta to Rej tamo negde radi, a unuci rado dolaze tu gde je sagradio i zamak od kamena koji će do proleća biti spreman da primi i goste.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay
