Oznake „eko“, „bio“ i „organik“ trebalo bi da uvere potrošača da je reč o posebnoj vrsti proizvoda, s razlogom skupljih od ostalih. Osnovni cilj oznaka je da odvoje proizvode nastale u skladu sa ekološkim pravilima od onih u čijoj proizvodnji se ne vodi previše računa o zaštiti životne sredine.
Korišćenje ovih oznaka je samo jedan deo pojave koja se u svetu zove „greenwashing“, a kod nas prevodi kao „zeleno ispiranje“ ili „obojeno zelenim“. U tom slučaju, radi se o manipulaciji koju firme i proizvođači koriste da zamaskiraju sopstveno neodgovorno ponašanje ili da, kao vrednu robu, prodaju nešto oko čega se nisu potrudili.
– Prefiks ‘bio’ se doživljava kao ‘benigni’ i mnogi u Srbiji misle da može tek tako da se koristi, ali to nikako nije dozvoljeno i povlači za sobom često i krivičnu odgovornost – kaže Ivana Simić iz Asocijacije Srbija organika.
Nadležni za odobravanje, odnosno dodeljivanje ovih oznaka su Ministarstvo poljoprivrede i Ministarstvo za ekologiju i zaštitu životne sredine.
U Institutu za standardizaciju Srbije kažu da su naši standardi i u ovoj oblasti identični međunarodnim i evropskim. Što se tiče standarda iz oblasti životne sredine, Marina Donić iz Instituta za standardizaciju kaže da Institut daje aspekte razvoja označavanja u vezi sa životnom sredinom, principe i procedure za razvijanje programa za označavanje tipa, uključujući izbor kategorija proizvoda.
U tim propisima i procedurama, međutim, nisu striktno navedeni zahtevi koje je potrebno da ispuni proizvod da bi mu se dodelio „eko“ ili „organik“ znak.
Za dodeljivanje znaka „eko“, prema Pravilniku o bližim uslovima i kriterijumima za dobijanje prava na korišćenje tog znaka, nadležno je Ministarstvo za zaštitu životne sredine, a za oznake na prehrambenim i poljoprivrednim proizvodima Ministarstvo poljoprivrede, vodoprivrede i šumarstva.
Tu takođe postoje propisi koji striktno propisuju zahteve koje mora da ispuni jedan proizvod da bi dobio ovaj znak.
U Ministarstvu poljoprivrede, postoji sektor za poljoprivrednu politiku i, u okviru njega, Odsek za označavanje hrane, šeme, i kvaliteta poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda. U sklopu ovog Odseka radi grupa koja se odnosi na organsku proizvodnju. Zvanični naziv je Srbija organika, i to je krovna asocijacija svih koji učestvuju u stvaranju organskih proizvoda.
Sama procedura sticanja prava na znak „organsko“ u Srbiji je strogo propisana zakonima, kaže Ivana Simić, jedna od koordinatora u ovoj grupi.
Proizvođač mora prvo da se prijavi nekoj od ovlašćenih certifikacionih kuća koje je Ministarstvo poljoprivrede ovlastilo da vrši kontrolu i certifikaciju organske proizvodnje. Te kuće su i akreditovane u Akreditacionom telu i one izdaju potvrdu da je sve u skladu sa zakonima i propisima. Ukoliko neki proizvođač stavi na ambalažu oznaku ili prefikse bez provere, može za to biti krivično gonjen.
Od dana kad se proizvođač poveže sa kontrolnom kućom, dobija status „organskog“, i od tad podleže kontrolama certifikacione kuće koju je odabrao.
– Međutim, to ne znači da su proizvodi već organski. Tek tad se ulazi u period konverzije koji traje različito, zavisno od toga šta se proizvodi – da li su jednogodišnje ili višegodišnje biljke, koja vrsta životinja i slično. Kad proizvođač dobije certifikat da je ‘organski’, kontrolisanje se nastavlja bar jednom godišnje – kaže Simićeva.
Izvor: RTS
Foto: Pixabay
