RAZGLEDNICA S GOLIJE

Na Goliji se, zapravo, pravila prirode još nisu sasvim povukla pred čovekovim.

Do „Santa Golije“, našeg smeštaja u selu Odvraćenica stigli smo nakon puta koji se sve više penjao, dok je civilizacija ostajala negde niže i dalje. A pred kućom nas dočekuje, ne pas, ne mačka, nego – konj.

Kada vas na ulazu u smeštaj dočeka „recepcioner“ sa kopitama, brzo shvatite da ste stigli na mesto na kojem važe neka druga pravila. Ovaj četvoronožni odvažni „recepcioner“ očigledno je dobro poznavao i pravila ugostiteljstva. Prišao je bez ustručavanja i stavio do znanja da dobrodošlica nije sasvim besplatna. Nije imao cenovnik ali je očekivao napojnicu. Nešto jestivo, po mogućnosti.

Dobrodošli na Odvraćenicu. Ovde se, izgleda, i parking plaća u naturi.

Ujutru je stigla druga smena.

Selo kojem je ime dala kokoška

Nije nas probudio saobraćaj, komšijska bušilica, ni mobilni telefon. Probudila nas je zvonjava. Uz kuću pasle su krave, a zvona oko njihovih vratova razbijala su jutarnju tišinu sporim, nepravilnim ritmom koji se ne može namestiti kao melodija alarma.

Otvorite prozor, izađete na terasu s koje pogled puca kilometrima unaokolo i duboko udahnete. Vazduh je svež i oštar čak i usred leta, a pogled odlazi preko pašnjaka, šuma i planinskih obronaka. Tada shvatite da se Golija ne obilazi samo očima. Ona se sluša, diše, pije i, ako ostanete dovoljno dugo, polako vam promeni ritam.

Naš domaćin Radoje Veljović jedan je od onih koji taj ritam nikada nisu ni napustili.

– Rođen sam na Goliji. Živim tu i radim tu- predstavlja se jednostavno.

Odvraćenica je raštrkana po planini i teško je zamisliti kao klasično selo sa glavnom ulicom i kućama nanizanim jedna do druge. Ovde su rastojanja drugačija.

Iza neobičnog imena krije se priča dostojna narodne pripovetke. Radoje priča da je posle pripajanja Starog Vlaha, Kneževini Srbiji u 19. veku došlo do spora sa Turcima oko toga kuda će poteći Studenica, čiji je izvor nedaleko odatle. Prema legendi, kod izvora je puštena kokoška sa pilićima, a Srbi su prirodi malo „pomogli“.

– Posuli su pšenicu i kokoška je, kljucajući, okrenula ovamo. Tako je reka „odvraćena“, pa je, po toj priči, mesto dobilo ime Odvraćenica- smeje se Radoje.

Istina, legenda ili nešto između, posle skoro dva veka gotovo i nije važno. Dobra priča preživi duže od papira.

Ulice pripadaju kravama

Ono što je čoveku iz grada atrakcija, meštanima je svakodnevica. Krave pasu gde ima trave, a konji leto provode na slobodi. Imaju vlasnike ali ih ljudi puštaju na planinu, gde vode i hrane ima u izobilju.

Čudno je što i pored tolikog prostranstva životinje često prilaze ljudima. Radoje ima jednostavan odgovor.

– Nemaju loša iskustva sa čovekom.

I možda u toj rečenici ima više o ovoj planini nego u čitavom turističkom vodiču.

Stočarstvo je i dalje vezano za slobodnu ispašu. Radojeva porodica ima malu farmu sa dvanaestak grla.

– Videli ste sami šta krava ovde pase. Lekovito bilje. Osim soli koja mora da im se daje, drugo je sve prirodno. Zato su i mleko i mlečni proizvodi dobri.

Na prostoru današnjeg centra Odvraćenice nekada su uglavnom bile livade i pašnjaci. Ozbiljnija izgradnja vikendica počela je tek posle 2007. i 2008. godine. Dolazili su ljudi iz Kragujevca, Novog Pazara, Beograda i drugih gradova. Tako je raslo mesto u kojem, paradoksalno, stalnih stanovnika ima veoma malo.

– Nas koji smo ovde stalno možda ima desetak- kaže Radoje.

Leti vikendice ožive i stignu turisti. Zimi Golija postaje druga planeta, jer je sneg konstanta na ovoj planini gotovo šest meseci, pa beli dekor privlači skijaše. Ali nije uvek sve tako bajkovito. Radoje pamti 2021. godinu kada je sneg u Odvraćenici bio visok oko metar i trideset, bez nanosa.

– Prema Ivanjici, ispod Jankovog kamena, budu nanosi i po deset, petnaest metara. Kada mašina očisti put, idete kao kroz tunel. Ne vidite ništa okolo.

Popnete se, a gore – Vojvodina

Među gostima koji su posebno zavoleli Goliju mnogo je Vojvođana. Radoje kaže da su mu među prvima dolazili Novosađani, a potom ljudi iz Sombora, Vršca i drugih mesta. Na pitanje zašto baš Vojvođani, odgovara:

– Oni se odmah zaljube u Goliju. Ovo je specifična planina, jer nema oštrih grebena. Popnete se gore – i gore imate Vojvodinu.

I zaista, njene prostrane visoravni ponekad više podsećaju na zelenu ravnicu podignutu hiljadu i po metara ka nebu, nego na planinu.

Radoje je u turizam ušao 2023. godine. Kada ga pitamo šta gosti najviše pamte, ne pominje televizor, internet ili opremljenost smeštaja.

– Imamo taj čar domaćinskog gostoprimstva. Trudimo se da se gost oseća kao kod kuće, kao da je porodica. A tu su mir, tišina, sveža jutra, pogledi…

To već znamo. Probudile su nas krave.

Kud god krenete – vidikovac

Pitanje „šta videti na Goliji“ gotovo je pogrešno. Bolje pitati šta se ne vidi.

– Sa svake čuke je vidikovac- kaže Radoje.

Kada je vazduh čist, pogled doseže do Kopaonika, Šar-planine, Prokletija, Komova i Durmitora.

Tu su i planinska jezerca: Dajićko, Okruglica poznata kao Nebeska suza i Košaninovo jezero, kao i pešačke staze koje vode preko planine. Neke su obeležene ali veliki deo Golije još nije pretvoren u sistem tabli, ograda i turističkih putokaza. Možda je baš u tome deo njenog šarma.

Voda zbog koje flašica postaje suvišna

Golija je planina izvora. Voda izbija na mnogim mestima, hladna i čista.

– Kod nas, kada vidite česmu u prirodi, voda je pretežno za piće. Gde je bukva, tu je najkvalitetnija voda- priča Radoje.

Sa vodom je povezano i staro planinsko pravilo:

– Naši ljudi kažu: ako vidiš da konj pije sa izvora, možeš slobodno da piješ za njim. Konj neće prljavu vodu.

Pašnjaci su puni divizme, hajdučke trave, majčine dušice, kantariona i divlje nane, a šume lisičarki i vrganja. Na Goliji priroda još nije dekor oko čoveka. Ona je deo njegovog svakodnevnog života. Tako da, ako se u avgustu zateknete na ovoj planini i zaputite u šetnju po brojnim pešačkim stazama, imate priliku da se najedete divljih kupina i borovnica koje rastu uz staze. Bolji poznavaoci biljaka mogu da naberu trave i od njih naprave lekoviti golijski čaj, jer na Goliji ima oko 100 vrsta lekovitog bilja. Mnoge retke ptice pronašle su stanište na ovoj planini ali i mnoge životinje izabrale su da žive u golijskim šumama, poput medveda, vukova, lisica, divljih svinja, srna, zečeva i drugih.

„Trudimo se da živimo sporije“

Poslednjih godina sve češće govorimo o „povratku prirodi“. Kupujemo planinarsku opremu, aplikacije nam broje korake, pametni satovi mere koliko smo dobro spavali, a na telefonima puštamo snimke kiše i šume da bismo se opustili.

Na Odvraćenici vam za to ne treba aplikacija.

Noću je mrak zaista mrak i nad vama se otkriva raskoš zvezdanog neba koje gradska rasveta odavno skriva. Kada pada kiša, čujete kišu. Kada se probudite, pred prozorom može da vam prođe krava i njeno zvonce postane budilnik. A kada otvorite vrata, nije nemoguće da vas tamo sačeka konj.

Radoje kaže da ljudi koji su ovde rođeni takav život ne doživljavaju kao odricanje.

– Trudimo se da živimo što sporije.

Zastaje.

– U skladu sa prirodom.

I tu se, možda, nalazi cela priča o Goliji.

Ne u nadmorskoj visini. Ne u broju vrhova, izvora, jezera ili kilometara staza, nego u tome što ovde još postoje mesta na kojima čovek nije naterao prirodu da živi njegovim ritmom. Bar ne sasvim.

Predveče se vazduh ponovo hladi. Krave odlaze dalje preko pašnjaka. Negde se čuje zvono. Konj kojeg smo zatekli pri dolasku verovatno je već otišao nekim svojim poslom za koji nas nije smatrao vrednim objašnjenja.

A sutra ujutru, ako ne podesimo alarm, nije važno.

Neko će već pozvoniti.

Druga strana idile

Planinska razglednica ima i naličje. Lekar je daleko. Do ozbiljnije zdravstvene usluge treba preći desetine kilometara. Po okolnim selima postoje male škole ali dece je sve manje i neke se gase. Mladi posle osnovne škole odlaze u Novi Pazar, Kraljevo, Beograd, Kragujevac i druge gradove. Radoje, međutim, ne zvuči kao čovek koji žali zbog onoga što nema.

– Mi koji smo odavde i ne mislimo da nam je nedostatak to što nemamo sve što ima grad.

To je možda i najteže objasniti nekome ko živi u gradu. Da manje ponekad zaista jeste više.

Od Jankovog kamena do Studenice i Starog Rasa

Ko na Goliju dođe na nekoliko dana, teško će ostati bez mesta za obilazak. Najviši vrh planine je Jankov kamen (1.833 metara nadmorske visine), jedan od njenih najpoznatijih vidikovaca, a među vrhovima sa kojih pogled odlazi daleko preko okolnih planina izdvajaju se i Crni vrh i Bojevo brdo.

Među prirodnim znamenitostima su Dajićko jezero, poznato i kao Tičar, Košaninova jezera i Devojačka voda, dok posebnu priču ima Nebeska suza- jezero nastalo posle zemljotresa u Rumuniji 1974. godine. Golija je ispresecana i pešačkim stazama, a njene šume, pašnjaci i izvori često su sami po sebi dovoljan razlog da se automobil ostavi kraj puta i nastavi peške.

Za one koje, osim prirode, privlači i istorija, položaj Golije je gotovo idealan. Na njenom obodu nalaze se manastiri Studenica i Gradac. Studenica, zadužbina Stefana Nemanje i jedno od najznačajnijih središta srednjovekovne Srbije, nalazi se na Uneskovoj listi svetske baštine, dok je Gradac zadužbina kraljice Jelene Anžujske i prepoznatljiv po spoju vizantijskih i gotskih elemenata.

Krene li se na drugu stranu, prema Novom Pazaru, otvara se gotovo čitav jedan istorijski putopis: Petrova crkva, Đurđevi stupovi, ostaci Starog Rasa i manastir Sopoćani. Stari Ras sa Sopoćanima, Đurđevim stupovima i Petrovom crkvom čini celinu od izuzetnog značaja za srpsku srednjovekovnu istoriju i kulturu, upisanu na Uneskovu listu svetske baštine.

Vlada Republike Srbije je, jula 2000.godine, donela Uredbu kojom se područje planine Golija stavlja pod zaštitu kao PARK PRIRODE „GOLIJA“ i svrstava u I kategoriju zaštite kao prirodno dobro izuzetnog značaja. Da bi je UNESKO kategorisao kao Rezervat biosfere (2001). Precizno su definisane granice parka koje obuhvataju područja opština Ivanjica, Kraljevo, Raška, Novi Pazar i Sjenica- ukupne površine 75.183 hektara, a unutar njih područja sa prvim, drugim ili trećim stepenom zaštite.

Zato je Goliju teško svesti samo na planinu. Ona može biti polazište za pešačenje i vidikovce, potragu za jezerima i izvorima, ali i za put kroz neke od najvažnijih mesta srpskog srednjeg veka.

Tekst i foto: Aleksej Buila