Tekst i foto: Željko Dulanović
Kukuruzno i pšenično integralno brašno, samleveni u vodenici, polako se vraćaju na naše trpeze. Sve traženiji su i brašno od spelte i heljde, koja je zbog svoje tamne boje dugo smatrana „sirotinjskom hranom“. I pored toga vodeničari u planinskim selima gotovo da nemaju posla.
Ništa lepše od brašna ispod vodeničkog kamena, ali šta vredi kada nema ko da žito seje, žale se Bogdan Ljubojević i Milan Knežević, poslednja dva vodeničara u novovaroškom kraju. Jedna vodenica je na Uvcu čija voda pored vodeničkog kamena pokreće i turbine u tri hidrocentrale, dok je druga na Bistrici, na čijem je kratkom toku do ušća u Lim nekada mlelo čak osam potočara.
Vode ima, nema pomeljara
– Nema pogače i pite, niti kačamaka i proje bez brašna čije zrno je trljao vodenički kamen. Ali, u opustelim zaseocima retko ko seje žito, pa gotovo i da nema pomeljara. Donese tek poneko džačić, najčešće kukuruza i heljde, obično uoči krsne slave ili nekog seoskog običaja. A nekada je i po 30 tovara žita ispred vodenice čekalo red na mlevenje – kaže Bogdan Ljubojević (80), iz zaseoka Klak u Seništima, penzioner užičkog „Jedinstva“.
U Srbiji ima oko 700 vodenica, ali tek mali broj vodeničara, onih koji su se okrenuli komercijalnoj proizvodnji, ima neku računicu. Ostalima je to više kao hobi. Kažu, umiruje ih huk vode iz badnja i jetki zvuk čeketala, i budi uspomenu na prošle dane i pretke.
Uz ujam od pet odsto, od kojeg se moglo lepo živeti, vodenica na Ljubojevića imanju mlela je zob, ječam i raž na tri vitla još za turskog vakta i zemana. Međutim elektrifikacijom i izgradnjom Uvačkog, Zlatarskog i Radoinjskog jezera u srednjem i gornjem toku Uvca, za vodeničare u ovom kraju nastupili su teški dani. Mnogi su digli ruke od svega, ali ne i Ljubojevići.
– Kada je skraćen tok reke 1960. godine i ona iz Radoinje tunelom sprovedena na turbine HE „Bistrica“, bez vode je ostalo svih šest vodenica nizvodno. Dve godine kasnije sa zidina opustele vodenice preneli smo jedno kolo i kamenje na rukavac Uvca, u čije se staro korito slivaju brojni planinski potočići, kao i vodom izdašniji Klački potok, nedaleko od kuće. Vode je dovoljno da se i na suovici za dan samelje 300 do 400 kilograma žita, samo kada bi ga imalo – kaže Ljubojević.
Njive u Bistrici zarasle u trnje
Vodeničko vitlo uglavnom miruje i u Kneževića vodenici. Mogla bi da melje dan i noć, ali nema šta. U Bistrici kod Nove Varoši i okolnim selima prema Prijepolju i Priboju sve manje je žitelja, a njive koje su hranile brojnu čeljad, odavno su zarasle u trnje.
– I šaku pšenice što ti treba za slavsko žito, moraš da kupiš u prodavnici. Nedavno sam samleo za svoje potrebe heljdu i kukuruz koji mi je stariji sin nabavio na Pešteru, a kada sam poslednji put nešto mleo za drugog više se i ne sećam – priča vodeničar Milan Knežević (77).
Nekada je Bistrica bila poznata po vodenicama i vodeničarima. Samo na ovoj plahovitoj reci, po kojoj je selo i dobilo ime, bilo je osam potočara; Rajića, Krdžavska, Bumbarska, Crkvena, Kneževića, Nikačevića i dve Stojića, Brankova i Miloradova. Na Lješkom vrelu mlele su dve, Vlastimira Bučevca i Desimira Mlađenovića.
– I sve su imale posla. Natovareni džakovima punim žita pomeljari su dolazili čak iz Džurova preko Lima, Čelica i Drenove, a na red se čekalo danima. Ali sa selom, zamrle su i vodenice. Danas nijedna od njih više nije u funkciji osim ove moje, koja je i najmlađa. I ona je više zatvorena nego što radi. Svrati tek poneko da samelje torbu kukuruza, za kačamak i proju – kaže Knežević.
Vodeničar s fakultetskom diplomom
Milan Knežević jedini je vodeničar u zapadnoj Srbiji s fakultetskom diplomom. Po struci je diplomirani mašinski inženjer, i do penzije je radio u lokalnoj fabrici auto delova “Sloga“. Mada se u njegovoj porodici nisu bavili vodeničarskim poslom, on je rešio da se oproba. Potočaru, nedaleko od kuće, podigao je sredinom devedesetih, a ona je bila i davna mu očeva želja.
– Još 1957. godine moj pokojni otac Vuk kupio je trstenički kamen, najbolji za mlevenje, koji je tada vredeo pravo malo bogatstvo. Međutim, zbog rabadžiluka kojim se bavio, nije imao vremena za vodenicu, a u međuvremenu su mu se i deca zbog škole rasula po svetu, pa je vodenički kamen ostao neiskorišćen. Sve do 1993. kada sam sa braćom ozidao vodenicu i na Božić sledeće godine pustio je u rad. Tokom gradnje savetima mi je dosta pomogao sada pokojni Milomir Krdžavac, majstor svog zanata, verovatno najbolji vodeničar koga je ovaj kraj imao – priča naš sagovornik.
Mada je zabrinut za sudbinu rodne Bistrice, gde je u seoskoj školi u osam razreda svega 13 đaka, Knežević se nada da njegova vodenica neće doživeti sudbinu drugih.
– Obučio sam mlađeg sina za ovaj posao, i ostavio mu u amanet da, kada melje, ne uzima ujam. Da li će on ostati da živi u Bistrici ili će, kao i drugi, iz sela preseliti u grad, to je već drugo – kaže Knežević.
Hleb na starinski način
Na trpezi onih koji bi da se hrane zdravo nezaobilazan je hleb od integralnog brašna, samlevenog u potočari. Za one koji imaju vremena da sami umese i ispeku hleb, evo recepta.
Za hleb od kukuruznog brašna potrebni su:
svež kvasac
2 šolje kukuruznog brašna
4 šolje pšeničnog brašna
2 šolje mlake vode
1 šolja mlakog mleka
1 kašičica šećera
malo soli i 3 kašike ulja
Priprema se tako što se kvasac najpre rastvori u toploj vodi. Potom treba pomešati obe vrste brašna sa solju, dodati mleko, rastvoren kvasac, ulje i zamesiti testo, pa ga ostaviti na toplom da naraste, ponovo premesiti i opet ostaviti da naraste. Kada je naraslo, testo staviti na pobrašnjenu dasku i umesiti ga u obliku lopte ili valjka, u zavisnosti od oblika kalupa za pečenje. Kalup ili tepsiju za pečenje namazati uljem i staviti testo u njega.
Ostaviti prekriveno krpom da nadođe još 20 minuta i peći ga na 250 stepeni Celzijusovih oko 50 minuta.
