Nekada se ribizla gajila na skoro svakoj okućnici, obično negde u ćošku bašte, gde nikom ne smeta. Bake su od njenih plodova pravile slatko, džem, sok, a listovi su pažljivo brani i sušeni za čaj. A, onda je došlo vreme kada je i naše voćare hobiste i domaćine uhvatilo pomodarstvo pa su ribizlu na okućnicama zamenili godži, šizandra, američka borovnica i drugi belosvetski voćarski putnici. Ipak, poslednjih godina se u rasadnicima sve češće traže sadnice već po malo zaboravljene ribizle, jer se, porastom svesti o zdravom načinu ishrane, polako vraćamo našim starim vrstama koje ne traže puno, a dosta daju. Jedna od takvih svakako je ribizla.
Ribizla (Ribes) je višegodišnja dugoživuća žbunasta voćkica koja pripada porodici ogrozda (Grossulariaceae), spada u jagodasto voće, a rađa i do 30 godina. Može da poraste do dva metra u visinu, lastari su uspravni, cvetovi su mali, dvopolni i formiraju grozd, a cvetanje počinje u aprilu i traje do maja. Što je biljka starija, daje više plodova. S jednog žbuna može da se ubere do 5 kg bobica. Voli topliju klimu, najviše joj prijaju mesta gde je pola dana sunce, a pola hlad. Pogoduju joj vlažna, plodna zemljišta s rN vrednošću od 6 do 6,5. Širom sveta je poznato više od 150 vrsta kultivisane ribizle. U našim krajevima se obično gaje crvena (Ribes rubrum), bela (Ribes album), crna (Ribes nigrum) i ogrozd (Ribes uva-crispa).
Oprezno s listovima ogrozda
Crvena ribizla je bogata vitaminom C i K, kalijumom, i odličan je prirodni antioksidans. Popularna je zbog slatko-kiselog ukusa i zbog toga se koristi za proizvodnju sirupa, kolača, sokova i slatkiša.
Bela ribizla daje plodove koji su manje kiseli, najbolje sorte imaju skoro providne i veoma slatke bele bobice. Uprkos tome što ima visok sadržaj vitamina C, nutritivna vrednost joj je manja nego kod crvene i crne ribizle. Pošto su bogate pektinom i veoma slatke, najčešće se upotrebljavaju u proizvodnji kolača i pekmeza.
Za razliku od samooplodnih vrsta, crvene i bele, crna ribizla zahteva unakrsno oprašivanje. Tokom sazrevanja bobice dobiju tamno plavu, skoro crnu boju i imaju jak ukus. Opna njenog ploda je deblja od opni ostalih vrsta. Plod je bogat vitaminom C, flavonoidima, beta karotenom, fenolnom kiselinom i luteinom.
Ogrozd je poreklom iz Sibira i sa severoistoka Kine, a danas se gaji u Evropi, Aziji i severozapadnoj Africi. Voli plodnu, vlažnu zemlju i mesta gde će polovinu dana provesti na suncu, a drugu polovinu u hladu. Nižeg je rasta od ostalih vrsta Ribes, a žbun poraste tek nešto više od jednog metra. Period cvetanja traje od marta do maja, a bobice sazrevaju od jula do polovine avgusta. Plodovi su žuto-zelene, zelene ili crvenkaste, dlakave, okrugle bobice prečnika do jednog cm. Valja znati da mladi listovi ove voćkice sadrže toksin hidrogen cijanid, koji u malim dozama može imati pozitivan efekat na naš organizam, kao npr. poboljšanje varenja, a u većim dovodi do otkazivanja disajnog sistema i smrti.
Voli kalijum i dva obroka azota
Ukoliko priprema zemljišta nije dobro izvedena, treba iskopati jamiće za svaku sadnicu dimenzije 40 x 40 cm. Ribizlu treba saditi 4-5 cm dublje nego što su sadnice bile u prporištu da bi donja dva do tri pupoljka ostala pod zemljom. Iz njih će se razvijati bujne grane koje će formirati sopstveni koren, što će značajno uticati na veću bujnost žbuna. Kada se posadi, nadzemni deo sadnice se skrati na 5-6 pupoljaka, a zatim zalije s jedan do dva litra vode, da bi se zemlja što bolje priljubila uz žile. U kasno prolećnoj sadnji od velike pomoći može da bude hidrobur. Prija joj navodnjavanje, najbolje sistemom kap po kap, jer, ako se koristi kišenje, vlažni listovi su meta mnogih parazita.
Đubri se višenamenskim đubrivom u kojem ima više kalijuma. Preporučuje se NPK 7:14:21, a u dozi od od 400 do 800 kg po ha. Stajnjak treba da se unese u zemljište svake treće – četvrte godine i to 30 do 40 t/ha. Takođe, valja je prihranjivati azotnim đubrivom dva puta u toku godine – rano u proleće i na kraju vegetacije. Ovo su preporučene doze za plantaže. Za male zasade ili po neki žbun na okućnici doze su značajno niže.
Važno je napomenuti da ribizla može uspešno da se gaji na 700 do 1.200 m nadmorske visine, a odgovara joj do 85 procenata vlage u vazduhu u toku proleća. Tokom sazrevanja ploda vlaga u vazduhu mora da bude 70 do 80 posto. Može biti vrlo tolerantna na veoma niske temperature u toku zimskog mirovanja, čak do -30 Celzijusovih stepeni.
Ulje za srce, sok protiv groznice Ribizla je prirodni antioksidans i ima visok sadržaj vitamina B6, B5, B1, A, E i C. Od njenih ukusnih i zdravih plodova prave se razni sokovi, sirupi i likeri. I dalje se koriste za kuvanje marmelada i džemova, a i za pripremu finih kolača. Pošto sadrže vlakna u semenu, bobice regulišu rad digestivnog sistema. Može se napraviti ulje od semenki crne ribizle koje smanjuje visok holesterol, visok krvni pritisak, reumu i mnoge druge bolesti. Sok od ovih bobica pomaže i onima koji pate od groznice. Ova voćka je veoma cenjena u celom svetu, zbog odličnog ukusa i hranljivih svojstava.
Piše: Svetlana Mujanović
