Jovan Gavrilović iz Čente ove godine je na njivama uzgajio oko 2,5 vagona ludaje.

Najviše je imao domaćih belih ludaja, a nešto manje hokaido bundeve i muskatne, zelene i žute, takozvane „tamburice“. Najmanje je posejao ukrasnih ludaja. Jovan kaže da ludaje seje i zbog svinja, kojima ih hrani, jer se, osim ratarstvom, bavi i stočarstvom.

Vremenski uslovi ove godine nisu bili naklonjeni ludajama. U odnosu na prošlu, rekordnu godinu, rod je umanjen za 30% do 40%.

– Svaku sortu sejem na odvojenim njivama da ne dođe do ukrštanja. Zemlja mora da bude odlična i posebno je pripremam. Prvo jedne godine sejem pšenicu ili ječam, pa je onda dobro đubrim stajnjakom, i tek onda sejem ludaju. Moja ludaja je skoro pa organska, iako nemam sertifikate. Gajim je na prirodan način, pa je, između ostalog, dajem svinjama, pored druge hrane – kaže Jovan Gavrilović.

Ludaje prodaje na veliko jer, kako kaže, nema ni vremena ni živaca da se bavi malim količinama. Sve mora da ode do prvog mraza.

– Dao sam je na veliko za 20 dinara za kilogram i skoro sve sam prodao – dodaje Gavrilović, koji planira da i dogodine za ludaju ostavi hektar do hektar i po dobre zemlje.

A na pitanje koje su ludaje najbolje, Jovan odgovara – naše. One velike, bele, domaće.

– Domaće mogu duže da stoje i dobre su za sve, za kolače, pečenje. Hokaido je suva bundeva, odlična za čorbice. Muskatne su ukusne i mirisne, ali vodenaste, pa se brzo kvare. Ali, za bilo koju da se odlučite, treba ih uvrstiti u jelovnik, jer su zdrave – zaključuje Gavrilović.

Izvor: Dnevnik