Насловна ТЕМЕ ВИНОГРАД Sadnja vinove loze

Sadnja vinove loze

3578

Piše: Zorica Milosavljević

Na odabir momenta sadnje vinove loze utiče više faktora, ali ako se postavi pitanje stručnjacima kada je najbolje to učiniti, odgovor bi bio – na proleće. U našim agroekološkim uslovima pogodan trenutak za sadnju jeste i jesen, kada kalemovi uđu u fazu mirovanja, ali u tom slučaju obavezno je zagrtanje, jer može doći do izmrzavanja u toku zime. Iz tog razloga najčešće se preporučuje prolećna sadnja. Jesenja sadnja s aspekta ukorenjavanja i prijema kalemova jeste pogodnija u odnosu na prolećnu, ali ako je kalem zdrav i zemlja pripremljena kako treba, vinova loza se dobro prima i u prolećnoj sadnji.

Optimalno vreme za sadnju vinograda jeste između 15. marta i 15. aprila. Direktor Departmana za voćarstvo, vinogradarstvo, hortikulturu i pejzažnu arhitekturu novosadskog Poljoprivrednog fakulteta doc. dr Dragoslav Ivanišević kaže da vreme sadnje u mnogome zavisi od same godine, jer nekada u tom periodu bude kiše i ne može se saditi. Ima primera da su vinogradi posađeni uspešno polovinom maja i početkom juna. U poznijoj fazi sadnje potrebno je češće zalivanje, a ako se vinograd posadi na vreme, u uobičajenoj godini, onda se može izbeći dodatno navodnjavanje.

Birati osunčane i dobro provetrene terene

– Veoma je bitno pre sadnje odabrati dobru lokaciju za podizanje vinograda i to je možda i ključan faktor, mada ima dosta pravila o kojima treba voditi računa – kaže Ivanišević. – Treba birati terene koji su osunčani, a to znači južne ili jugozapadne ekspozicije, dobro provetrene, da nisu u nekoj udolini gde se nakuplja i hladna vazdušna masa, ali i zemljišna i atmosferska vlaga. Priprema zemljišta je takođe vrlo važna, i s njom ne treba žuriti, čak je možda bolje preskočiti jednu godinu sa sadnjom da biste zemlju spremili kako treba. Može se učiniti da je dugo čekati godinu, no ne treba zaboraviti da se vinograd sadi na period od 30 do 40 godina, tako da ta jedna zaista ništa ne predstavlja, što potvrđuju primeri iz prakse. Dešava se da ljudi žure sa sadnjom, slučajevi kada ljudi žure sa sadnjom, pa na kraju, kada podvuku crtu, uvide da ništa nisu dobili žurbom. Ako je zemlja spremna, vinograd će se bolje razvijati i pre će stupiti na rodnost te se tako ništa ne gubi.

Ivanišević naglašava da je od velikog značaja i orijentacija redova i organizacija vinograda u pravcu sever-jug, no veoma često pravac redova određuje nagib terena, duvanje vetrova i oblik parcele. Ako je oblik parcele takav da ne može da se ispoštuje preporučena orijentacija reda, napominje on, onda se mogu prilagoditi sortiment i drugi elementi tom obliku, da bi vinograd bio kako treba.

– Pod pripremom zemljišta u prvom redu podrazumeva se krčenje terena na kome će se saditi vinograd, pošto treba da budu uklonjeni svi višegodišnji zasadi ili njihovi delovi – šume, voćnjaci, vinogradi i slično – objašnjava Ivanišević. – Ako ima stenja i kamenja obavezno ih teba ukloniti kao i sve drugo što može da oteža obradu zemljišta. Obavezna je i hemijska analiza zemljišta sa tri sloja – od 0 do 30 cm, od 30 do 60 i od 60 do 90 cm, nakon čega se donosi odluka kako treba pripremati zemlju, to jest, da li će se ići na podrivanje i duboko oranje, ili na rigolovanje. To, sa druge strane, zavisi od kvaliteta zemljišta u različitim slojevima. Na osnovu analize zemljišta definiše se i potrebna količina organskih i mineralnih đubriva koje treba uneti pre same sadnje. Podatak o kvalitetu zemlje utiče i na odluku o tome da li će se možda saditi neka pretkultura za popravku plodnosti zemljišta, kao što je leguminoza ili tome slično.

Sorta je ključni izbor

Ivanišević upozorava da je važno da se duboka obrada zemljišta – da li podrivanje, pa duboko oranje ili rigolovanje, obavi na vreme, odnosno pre zime, kako bi zemlja u toku zimskog perioda mogla da izmrzne i da se eventualno gromade zemljišta koje se prilikom rigolovanja pre svega izbacuju na površinu, lepo usitne. Podrivanje i rigolovanje preduzimaju se da bi se zemljište rastreslo, kako bi bilo provetrenije i poboljšao se njegov vodni i vazdušni režim, a s druge strane da bi se uneli hranljivi elementi u zonu gde će biti budući koren vinograda. Ako se rigolovanje obavi kasno, zemlja ne stigne da izmrzne, onda se uz pomoć teških tanjirača moraju razbiti gromade, čime se efekat rastresanja poništava, jer se sabija zemlja. Po rečima našeg sagovornika, sve te mere moraju se odraditi na vreme, u suprotnom, bolje je odložiti sadnju vinograda za narednu sezonu i u međuvremenu sve spremiti , jer vinograd će sve propušteno sustići i nadoknaditi.

Iako loza dobre rezultate daje na širokom spektru tipova zemljišta, i u tom smislu je zahvalna biljka, Ivanišević naglašava da za podizanje vinograda treba izbegavati teška zemljišta i nepropusne slojeve. Vinova loza više voli rastresitije tlo, ocedno, ali shodno tipu zemljišta biraju se odgovarajuće lozne podloge i sve agrotehničke mere koje se tiču pripreme zemljišta.

– Izbor sorte je veoma bitan, gotovo ni u jednoj drugoj biljnoj vrsti i proizvodnji značaj sorte nije od tolike važnosti kao kada je reč o vinovoj lozi i vinogradarstvu – kaže direktor Ivanišević. – Retko kad potrošači pitaju od koje je sorte pšenice napravljen hleb. Kod vina je to drugačije. Svi vole da znaju od koje sorte je, čak i od kojeg je klona vino u boci. Odabiru sorte treba posvetiti veliku pažnju, a on zavisi i od potreba i zahteva tržišta, ali pre svega od agroekoloških uslova u kojima se planira sadnja. Zato pred vinogradarima nije nimalo jednostavan zadatak da odaberu kvalitetnu sortu, s obzirom na to da će se njome baviti naredne tri do četiri decenije i proizvoditi vino od nje. Stoga moraju dobro proceniti šta im je potrebno. Shodno sorti možemo odabrati i parcelu, ekspoziciju, kao i nadmorsku visinu.

U modi nove, rezistentne sorte

Naš sagovornik kaže da se sorte grupišu u, uslovno rečeno, tri grupe – stare, lokalne ili odomaćene sorte, zatim introdukovane sorte iz sveta, pre svega Zapadne Evrope i domaće, novostvorene sorte.

– Koje odabrati i saditi nije jednostavno pitanje – kaže Ivanišević. – Pre 40 do 50 godina, trend je bio sadnja zapadnoevropskih sorti, koje su bile vrlo popularne ne samo u Srbiji, nego u celoj Evropi. To je period takozvane šardonizacije, kada je u najvećoj meri sađeno nekoliko sorti, kao što su šardone, sovinjon beli, kaberne sovinjon, merlo i možda još poneka. To su bile dominantne sorte. Pre dvadesetak do tridesetak godina u Evropi se pojavio novi trend i počele su da se gaje i sade stare lokalne sorte, ali se radilo i na njihovoj klonskoj selekciji. Poslednje tri ili četiri godine pak „u modu“ su ušle nove, pre svega rezistentne sorte. To je trend koji u Evropi sad dobija na značaju i uzima zamah. Ostaje da vidimo da li će taj trend do kraja biti značajan kao prethodna dva.

Morava i panonija krče sebi put

Morava – sorta, koja se sve češće susreće u vinogradima, otporna je na plamenjaču, srednje otporna na pepelnicu, i kao takva zahteva redukovanu zaštitu. Dragoslav Ivanišević navodi da sa dva do tri tretmana može izvesti dobro grožđe. Morava ima rastresit grozd, malo deblju pokožicu, usled čega i ne truli. – Kasno sazreva, sorta je treće epohe, ali s njom i u kišnim jesenima nema problema jer neće istruliti, tako da može dugo da čeka da sazri. Nema potencijal da sakuplja dosta šećera, a u poslednje vreme to jeste postala njena prednost, s obzirom na to da standardne sorte, koje su nakupljale 20 odsto šećera u širi, sad nakupe 22 do 23 bez ikakvih problema. Morava u normalnim godinama uvek nakupi dovoljno šećera 20 do 21 odsto, zadrži lepu kiselinu i vrlo prijatnu aromu koja često asocira na aromu belog sovinjona –ističe Ivanišević.

On naglašava da je vrlo bitno što je to domaća novostvorena sorta, dobre otpornosti , koja se pokazala dobro i u vinogradima, ali i u vinifikaciji, dajući lepa vina koja potrošači vole.

– To su razlozi zašto je postala popularna – kaže Ivanišević. – Doduše, desilo se to 20 godina nakon njenog priznavanja. Ne treba smetnuti s uma, da pored tridesetak godina koliko je potrebno da bi se došlo do neke sorte, treba da prođe i perod od deceniju i po do dve da se sorta pokaže na tržištiu, odnosno nađe svoje mesto kod vinogradara i potrošača. Postoji još neoliko otpornih sorti. Panonija je jedna od njih i nju preporučujemo za severna područja Vojvodine, jer ranije sazreva, iz prve je epohe zrenja i nakuplja nešto više šećera od morave. U nivou je rajnskog rizlinga i to je sorta koja se značajno proširila na severu. Od dionisa, koji je priznat pre dve godine, puno se očekuje jer je visoke otpornosti na pepelnicu, plamenjaču i daje stabilne prinose dobrog kvaliteta. Na Oglednom dobru Departmana u toku je formiranje matičnih zasada, tako da će za dve godine biti dostupan vinogradarima da mogu da ga sade.

Smena trendova u sadnji posledica je uticaja različitih faktora. Ivanišević kaže da su nekada svi tražili da probaju šardone , kaberne sovinjon, merlo iz raznih krajeva Evrope i sveta, a danas potrošači žele nešto drugačije – stare ili, u poslednje vreme i nove sorte, ali da im agroekološki uslovi to dozvoljavaju.

Probus, morava i sila hit u Fruškogorju

– Posmatramo li Frušku goru, dosta se i danas sadi šardone, merlo, čak i kaberne sovinjon, ali značajno je i učešće novostvorenih sorti poput probusa, morave, sile, i to su sorte koje većina vinogradara koja sada na Fruškogorju podiže vinograde, ima u određenoj meri. – U centralnoj Srbiji je apsolutno prokupac na prvom mestu kada su u pitanju stare lokalne sorte, ali i morava se širi i poslednjih nekoliko godina postala je veliki hit u centralnoj i južnoj Srbiji, gde je veliki broj vinarija odlučio da podigne zasade ove, ipak nove sorte, koja je priznata tek 2003. godine. Stav nas, stručnjaka, jeste da svih sorti treba da bude u vinogradu, samo treba voditi računa o tome da parcela bude odgovarajuća za sortu, da se ima u vidu period sazrevanja, i da se, shodno tome, odabere sorta.

Sigurno je da je preporuka da se vinogradari opredele za novostvorene, rezistentne sorte, kod kojih će imati značajno manju upotrebu pesticida, ali im se ne može savetovati da zasade 20 hektara takvih sorti, jer one tek treba da nađu svoj prostor na tržištu. Poruka jeste da vinogradari i vinari obrate pažnju na agroekološke uslove prilikom odabira sorti, da bi dobili vino kakvo žele. Motivisanost proizvođača u ovoj branši vrlo je bitna, ali se ne sme zanemariti ni tražnja tržišta na koje vino, na kraju, i plasiraju.

Po mišljenju našeg sagovornika, Srbija je bila i jeste značajan proizvođač sadnog materijala, ali pred vinogradarima je obično dilema da li da uzmu domaći sadni materijal koji je značajno jeftiniji, ili da se opredele za onaj iz uvoza. Praksa je pokazala, kaže on, primere i dobrog i lošeg s obe strane. Njegov savet jeste da odaberu pouzdanog proizvođača bez obzira na to odakle on bio, i da, ukoliko su u mogućnosti, kontrolišu samu proizvodnju sadnog materijala

Povratak grašca i italijanskog rizlinga

Doc. dr Dragoslav Ivanišević kaže da Srbija ne može da se pohvali time da je sačuvala stare sorte. Jedini svetao primer jeste prokupac, koji je vrlo popularan i dosta se sadi na jugu. Kako kaže, nije preporučljiv za Vojvodinu jer je poznija sorta i ne daje tako dobre rezultate kao na južnim područjima. Prokupca je bilo i severnije, ali ne nešto previše.

– Starih sorti ima lokalno, ali nijedna starija sorta se ne gaji više od grašca ili italijanskog rizlinga, koji je ovde i lokalna i dosta raširena sorta, a pri tom daje fenomenalne rezultate – napominje Ivanišević. – Ubeđen sam da će se ta sorta sigurno održati na područjima Vojvodine i Fruške gore i u nekom narednom periodu će je vinogradari mnogo češće saditi nego što su to radili pre petnaestak godina. To je, po mom mišljenju, sorta broj jedan za Fruškogorje i Vojvodinu od belih sorti.