Hrastovo lišće na granama posečenim krajem leta nekada je bilo osnovna hrana ovcama i kozama tokom zime, kada sneg naveje pa se ne može ni u goru, ni na pašu. Mada ima veliku hranjivu vrednost danas se retko gde koristi, a i u planinskim selima sve je manje stada.
Olistale hrastove grane ili lisnik, kako ih u Zapadnoj Srbiji zovu, kresale su se u periodu od svega nekoliko dana u godini, između Preobraženja i Velike Gospojine, koji „padaju“ 19. i 28. avgusta. Kako se verovalo, posle Gospođindana šuma naglo počinje da stari, pa stoka više neće da je jede.
– Grančice sa svežim lišćem su se slagale unakrst, u stog, obično oko neke stare šljive ili uz kolac da lisnik ne bi zakisnuo. Zimi bi se uzimale redom od vrha i nabacivale na ogradu da ih ovce i koze brste. Sekli su se samo cer i beli hrast, jer njihov suv list neće da opada, a i tokom stajanja omekša pa ga stoka rado jede. Lisnik je dobar za probavu i kod papkara čisti creva od parazita i jača zube – kaže Radovan Glavonjić (60) iz Bistrice kod Nove Varoši.
U vreme kada su sela bila puna života, a porodice mnogoljudne, orao se svaki pedalj kako bi se obezbedio hleb za uvek gladna usta. Kosilo se jedino tamo gde ralica nije mogla, pa sena tokom zime nikada nije bilo dovoljno. Meštani su zato lisnik kresali iz nužde, kako bi do proleća mogli da ishrane sitnu stoku
Za ovce više nije teško obezbediti seno pa više niko ne kreće lisnik, foto: Dragoljub Gagričić
– Seno se uglavnom polagalo kravama nakon teljenja da bi imale dovoljno mleka za svoje mlade, a kako ovce i koze neće slamu i šašu lisnik im je obavezno bio jedan ili dva obroka dnevno, a često i sva tri. Govedima se davao jedino leti tokom velikih suša, kada nisu imala šta da pasu pa su morala da brste šumu – kaže Glavonjić.
Širom Starog Vlaha danas je mnogo zabrana i gajeva koji u svom imenu imaju dodatak list ili lisnik, u spomen na mesta gde su se nekada kresala hrasova stabla zbog zimske ishrane koza i ovaca. Gole hrastove grančice koje ostanu posle polaganja stoci, zovu se obrstak i koriste se za potpalu, dok su deblje grane osečak i ostavljale su se za ogrev. Oni koji su imali dosta ogrevnog drveta, obrstak i osečak ložili su u kazan za pečenje rakije. Lisnik je, međutim, bio „smrt“ za šumu, jer su potkresana stabla bila sklona truljenju i imala su kraći životni vek.
– Vodilo se računa da se sa istog hrasta krešu grane tek posle treće ili četvrte godine, nikako pre, jer je stablu trebalo minimum toliko vremena da se oporavi. Na okresanom stablu žir je rađao tek posle sedme godine, pa su meštani kad god su mogli izbegavali lisnik, jer su tokom jeseni žirom gojili ovce i svinje – kaže Glavonjić.
U planinskim selima meštani danas daju besplatno livade onima koji hoće da kose. Međutim, sve manje je jakih i veštih ruku, a proredila su se i stada, pa nekadašnji senokosi, krčevine i pasišta zarastaju u trnjak ili goru.
– Danas može da se nakosi dovoljno sena za zimu, pa više niko ne kreše lisnik koji je i onako danguban i fizički naporan posao. Ja sam kresao hrastova stabla poslednji put pre dve godine, jedini u kraju, a pre toga ovde to niko decenijama nije radio. Želeo sam da se podsetim na dane kada sam kao dete kresao lisnik s ocem, i da obogatim zimski jelovnik svome stadu – kaže Glavonjić.
Tekst: Željko Dulanović
