Krajem prošlog žene širom Srbije počele su da ga oživljavaju tkanje svaka na svoj način. Jedna od njih je Novosađanka Olivera Šarić koja već deceniju i po svojim vrednim rukama od raznih materijala na vretenu pravi prava mala umetnička dela. Najpoznatija je po svojim šeširima brenda „Sarah Kay“.

– Sećam se 2004. godine sam otišla na Spens gde se nalazila jedna tezga na kojoj je bilo pregršt interesantnih odevnih predmeta, kapa, šaleva, pončoa, ešarpi. Poželela sam da imam neki komad garderobe, ali u to vreme nisam sebi to mogla da priuštim. Tezgu su držale žene iz „Udruženja tkalja Novog Sada”, a pošto sam se oduševila njihovim radom poželela sam i ja da naučim tkački zanat. Zaputila sam se do Udruženja tkalja gde je kurs vodila profesorica sa FTN-a Mirjana Marković – objašnjava sagovornica.

Olivera tada nije imala novac za kurs i dve godine kasnije u proleće 2006.  nailazi na NVO “Čovekoljublje” koja je u programu imala besplatan kurs za tkalje. Iako joj je na tromesečnom kursu u početku bilo teško ona se zaljubila u tkanje. Po završenom kursu roditelji su joj kupili razboj na kom i dan danas radi. Oliverina ljubav prema tkanju je polako počela da prerasta u oziljan biznis, te njene rukotvorine našle su put do srca kupaca u Australiji, na Novom Zelandu, u Engleskoj, Rusiji, Holandiji, Nemačkoj i u Izraelu. Njena ciljna grupa su uglavnom, žene starosti od 30 do 70 godina života, ali se desi poručuju i devojke. Prilikom tkanja, Olivera kombinuje pamuk, vunu i lan. 

– U ovom poslu čovek neprestano uči stoga, pa tako i ja svakodnevno učim i saznajem nešto novo. Pojedine mušterije mi daju upustva šta žele da im napravim i koje boje da kombinujem. Ipak, najviše volim da izrađujem garderobu za osobe koje poznajem ili ih lično vidim. Tada imam jasnu sliku o kakvom je tipu osobe reč i tada mogu da im sugerišem koje im boje najbolje stoje  – zaključila je Olivera.

Ljiljana Milovanović

Foto: Ivana Lukić