ORGANSKI POVRTARI SE VRAĆAJU AUTOHTONIM SORTAMA
Početkom prošlog veka stanovništvo je uglavnom bilo seosko, a poljoprivreda se zasnivala na tradicionalnim sistemima gde je većina faktora proizvodnje, uključujući i seme, poticala sa samog gazdinstva. Modernizacija i industrijalizacija dovela je do toga da se većina proizvodnih faktora obezbeđuje van gazdinstva, a domaće, tradicionalne sorte zamenjene su komercijalnim sortama ili hibridima. Tradicionalne, lokalne, primitivne sorte održavane su unutar lokalnih bioloških, kulturnih i socio-ekonomskih konteksta, bile su prilagođene datom području i razvijane na prostoru određenog regiona.
Različiti klimatski i zemljišni uslovi i duga tradicija u gajenju povrća kod nas dovely su do toga da je stvoren veliki broj sorti, ekotipova i populacija specifičnih osobina za naše područje. Migracijom, trgovinom i razmenom i seme je dolazilo iz različitih krajeva, a samo ono koje se najbolje prilagodilo lokalnim uslovima i davalo zadovoljavajući prinos, služilo je za dalju reprodukciju. Spontanim ukrštanjem, prirodnom selekcijom pod uticajem okoline u mnogim su našim krajevima stvorene brojne vredne ekopopulacije povrća, unutar vrste birane su one koje imaju različito vreme zrenja, način upotrebe, određenog ukusa, otpornosti na ekološke faktore ili bolesti i štetne insekte.
Banke biljnih gena
Sve većom komercijalizacijom povrtarske proizvodnje, nestajanjem tradicionalnih bašta i depopulacijom seoskog prostora genetski fond i biološka raznolikost povrtnih vrsta su ugroženi i dovedeni korak do trajnog nestanka. Za razliku od drugog kulturnog i duhovnog nasleđa koje, ako se o njemu ne vodi sistemska briga, propada sporije, biološko nasleđe brzo propada, te je jednom izgubljenu sortu ili ekopopulaciju nemoguće ponovo stvoriti. Upravo iz tih razloga, cilj borbe za očuvanje genetičkih resursa je da se ukaže na njihov značaj, te da se sačuvaju i uvedu u širu poljoprivrednu proizvodnju.
Raznolikost i bogatstvo u gajenim vrstama i sortama povrća zadržala se samo u baštama i na okućnicama, a mnogim populacijama i biljnim vrstama povrća preti opasnost da nestanu. Međutim, postoji trend vraćanja autohtonog povrća u proizvodnju, u okviru organske, tradicionalne proizvodnje, u biobaštama, na okućnicama ili u gradskim baštama, što je ujedno i vid čuvanja genetičkih resursa. Radom na međunarodnim i domaćim projektima izvršena je inventarizacija i evidentiranje mnogih uzoraka povrća pomoću literature i na terenu.
Prikupljeni uzorci se čuvaju u Banci biljnih gena Republike Srpske i u bankama gena širom sveta. Svi uzorci su opisani na pasoškom nivou, a za veliki broj uzoraka, pre svega pasulja, belog luka, paradajza, paprike, raštana rađena je i morfološka i genetska karakterizacija. Ono što treba posebno naglasiti je, pored evidentiranja uzoraka povrća na terenu, potrebno je beležiti znanja, iskustva i navike u gajenju i njihovom korišćenju. Neophodno je formirati baze podataka u skladu sa međunarodnim standardima. Samoniklo povrće se održava na mestu nalaženja u prirodi (in situ), uz mape rasprostranjenosti i povremenu proveru stanja na terenu. Tradicionalne sorte se održavaju gajenjem u okviru domaćinstava odakle su (on-farm). Radi sigurnosti preporučuje se i paralelno, izvan prirodnih staništa (ex-situ) čuvanje reprezentativnih uzoraka semena u adekvatnim uslovima banke gena. Koje su to stare sorte sačuvane i koje su njihove karakteristike možete pročitati ukoliko se pretplatite.
