Kada posmatramo načine raspršivanja spora kod viših gljiva, primećujemo nekoliko osnovnih strategija. Imamo gljive čije je plodno telo u obliku šešira sa drškom ili školjkasto, a spore se raspršuju s himenijuma koji može biti u obliku listića, cevčica iglica… Takođe, postoje gljive koje su dugo u nauci nazivane Gasteromycete. Njihova plodna tela podsećaju na vreću napunjenu sporama koje se raspršuju nakon što opna koja ih čuva pukne.
Piše: Momčilo Daljev
Gasteroidne gljive su evolucijski mlađe i one su zapravo nastale od listićavih gljiva koje su evoluirale na taj način da su im se spore zatvorile u zaštitnu opnu.
Listići zaštićeni šeširom
Pored dva pomenuta oblika, postoje i sekotoidne gljive. One su prelazni oblik između himenomiceta i gasteroidnih gljiva, gde je evolutivni proces gasteromiceta započeo, ali se nije završio do kraja.
Kod sekotoidnih gljiva listići, to jest himenijum, nikada nisu direktno izloženi spoljnoj sredini. Zaštićene su šeširom koji je delimično ili u potpunosti obujmio dršku.
Istorijski gledano, listićave gljive i vrganjevke (koji nose svoje spore na himenijumu listića ili cevčica) bile su klasifikovane sasvim odvojeno od gasteroidnih gljiva, kao što su puhare i tartufi, čije se spore formiraju u velikoj masi, zatvorenoj u spoljašnjoj opni. Međutim, uprkos ovoj naizgled veoma velikoj razlici u obliku, nedavna mikološka istraživanja, i na mikroskopskom i na molekularnom nivou, pokazala su da su poneke vrste himenomiceta mnogo bliže povezane s određenim vrstama gasteroidnih gljiva nego što su jedne sa drugima.
Rastu u najtežim uslovima
Gljive koje se ne otvaraju da bi se njihove spore raspršile u vazduhu, ali koje pokazuju jasni morfološki odnos sa listićavim gljivama ili vrganjevkama, predstavljaju taj prelazni oblik i u nauci su nazvane sekotioidima.
Prema načinu raspršivanja spora sekotoidne gljive su bliže gasteromicetama i njihova strategija se sastoji u tome da im se spore, kada su spremne za raspršivanje, rasejavaju mehanički, uticajem spoljašnje sredine ili koriste životinje koje primamljuju mirisom i ukusom da ih pojedu i tako izmetom vrše rasejavanje.
Proces prelaska iz himenomiceta u gasteromicete naziva se gasteromicetacija i čini se da se desila nekoliko puta nezavisno, počevši od različitih rodova „normalnih“ pečuraka. To znači da su sekotioidne i gasteroidne gljive polifiletske. Često su u pitanju gljive koje plodonose u rigidnim područjima koja su izložena sušama ili ekstremnim vremenskim uslovima te je zaštita spora od spoljašnje sredine potreba koja se javila nezavisno u različitim rodovima gljiva.
Opisaćemo nekoliko najčešćih primera, uglavnom jestivih sekotoidnih gljiva koje srećemo u prirodi i koje rastu i u našim uslovima.
Puharasta sunčanica
Šešir Puharaste sunčanice (Chlorophyllum agaricoides) je obima od 2 do 10 cm i do 12 cm dužine. Oblika je lukovice do okruglast. Pri bazi je širi, dok se pri vrhu sužava. Krem smeđe boje je, gladak, a starenjem se pojavljuju krljušaste ljuspice. Obodi šešira su spojeni sa drškom. Listići su nepostojeći, a spore se nalaze zatvorene u okviru šešira. Drška se većinom svoje dužine nalazi unutar šešira, a tek manji deo viri izvan njega. Spore su bele, a starenjem postaju mrke. Prema nekoj literaturi vodi se kao jestiva vrsta kada je mlada, ali su zabeleženi slučajevi trovanja stoke i pasa. Uprkos izgledu koji podseća na puhare, ova gljiva, zapravo, spada u kuštrave sunčanice. U Srbiji je zabeleženo samo jedno stanište u Deliblatskoj peščari.
Zatvoreni šampinjon
Znatno uočljivija u prirodi je gljiva Zatvoreni šampinjon (Agaricus inapertus), zbog svojih dimenzija. Šešir joj je obima 30 do 60 cm, u mladosti ravan, s udubljenjem u sredini kako gljiva stari. Ivica šešira je spojena sa drškom. Površina šešira je bele do krem boje, s jedva vidljivim ljuspičavim vlaknima po površini. Listići su u potpunosti skriveni u šeširu. Drška je šuplja, u boji šešira, nema prsten, a većina drške je potpuno obavijena šeširom. Meso joj je beličasto, miriše na anis i požuti pri povredi. Spore su tamnosmeđe boje. Gljiva se vodi kao jestiva, ali je toliko retka da nema pouzdanih podataka o tome koliko je bezbedna za upotrebu.
Vrbovača
Vrbovača, tigrasta panjevčica (Lentinus tigrinus) je vrlo česta gljiva koja parazitira na drvetu vrbe, mada se može pronaći i na drugim lišćarima. Plodonosi već u martu i može se pronaći sve do kasne jeseni. Spada u jestive gljive, ali joj je meso veoma žilavo i može se konzumirati samo kada je gljiva veoma mlada.
S druge strane, veoma prijatna aroma nadoknađuje njenu žilavost. Raste u veoma velikom broju u doba kada je malo drugih gljiva, što je čini poželjnom za sakupljanje.
Šešir joj je veličine do 10 cm i udubljen u sredini, krem beličaste boje, prekriven crnim ljuspicama koje su ispucale i pomalo podsećaju na tigrove šare, zbog čega se u narodu i naziva tigrasta panjevčica. Kako gljiva stari, krem bela boja prelazi u žutu.
Ova gljiva, iako spada u himenomicete, može imati sekotoidnu formu i u tom obliku su joj listići potpuno zatvoreni membranom. Vrbovača je primer evolucijske prelazne međufaze između himenomiceta i sekotoidnih gljiva koje su same po sebi evolucijska faza između himenomiceta i gasteromiceta. Utvrđeno je da se mutacija za sekotoidni oblik javlja samo na jednom lokusu gena gljive, što dokazuje da za potpunu mutaciju nije potrebno puno promena.
