Škripavac (Phlyporus squamosus) je gljiva rasprostranjena širom sveta, a u našem podneblju jedna je od najkrupnijih vrsta i veoma lako se prepoznaje. Raste u šumama, na odumrlim deblima i panjevima, a ponekad može da se pojavi i na živom drvetu kao parazit. Najčešće se pronalazi na jasenu, bukvi, divljem kestenu, platanu, topoli, vrbi. To nam je potvrdila i Mirjana Pjević iz Ekološke organizacije „Čuvari blaga“ u Beogradu, koja je nedavno u Bojčinskoj šumi ubrala veoma krupne primerke škripavca, koji su bili pričvršćeni za podlogu debelom, kratkom drškom.

Plodonosno telo najčešće ima prečnik od osam do trideset, a ponekad i preko 50 centimetara, dok je debelo desetak cm.

Šeširić ove gljive je ulegnut ili ispupčen, žuto do smeđe obojen. Prekriven je ljuspicama karakterističnog oblika i boja. Najsličnije su šarama na leđima fazana, zbog čega ovu gljivu u nekim delovima sveta upravo tako nazivaju – fazanova leđa.

Za škripavac, ali i ceo rod Pholyporus, karakteristične su rupice na naličju šeširića. To su, u stvari, završeci cevčica koje su gusto raspoređene jedna do druge.

Ova gljiva raste pojedinačno, u malim grupama, ili formira kaskade – grozdove. Smatra se da ima veoma važnu ulogu u razlaganju organske materije u šumama.

Od mladih gljiva, čiji su plodovi meki i mirišu na lubenicu, mogu se pripremiti ukusna jela. Najbolje ih je iseckati na tanke štapiće i brzo propržiti u vrelom ulju. Dobiće se veoma ukusni „škripirići“, koji se mogu kombinovati s kečapom i majonezom.

D. Radivojac

Dobro jutro broj 543 – Jul 2017.