U Beogradu postoji jedno mesto koje više liči na vremensku kapsulu nego na klasičan muzej, prostor u kojem se kroz ambalaže, brendove i male slatke predmete vraća sećanje na detinjstva različitih generacija.
Muzej slatkiša Radeta Kneževića nastao je iz lične strasti prema sakupljanju i nostalgiji, a danas predstavlja jedinstvenu zbirku koja spaja industrijsku istoriju, dizajn i emocije.
Osnivač Muzeja slatkiša otkriva kako je hobi prerastao u muzej i šta sve posetioci mogu da očekuju kada zakorače u ovaj neobični svet slatkih uspomena.
– U Beogradu smo otvoreni već četiri godine. I u Novom Sadu je muzej bio izvesno vreme i tamo smo publici prikazali ono što imamo – započinje priču za “Dobro jutro” Knežević.
Na pitanje kako je došao na ideju da otvori Muzej slatkiša, kaže:
– Počeo sam tako što sam godinama sakupljao ambalaže slatkiša. Imamo i neke iz perioda Kraljevine Jugoslavije. Shvatio sam da takve ambalaže, pre svega konditorskih proizvoda (žvaka, keksa, lizalica), gotovo nigde u Evropi nisu bile izložene. Postoje Muzeji čokolade, ali Muzeji slatkiša kao šire kategorije praktično ne. Sada se pominje Dubai kao mesto gde bi se nešto takvo otvorilo, ali ideja da se predstavi slatkiš kao celina, van čokolade, nije bila zastupljena.
Opisuje i šta posetioci mogu da vide u muzeju:
– To je mali privatni muzej sa nekoliko prostorija. Imamo različite ambalaže koje kod odraslih bude uspomene na detinjstvo. Najviše je iz 80-ih i 90-ih godina prošlov veka, ali imamo i raritete iz perioda pre i posle Drugog svetskog rata. Na primer, Braća Ruf čija je firma kasnije nacionalizacijom postala Pionir. Imamo njihove ambalaže iz 1928. i 1933. godine. Tu je i Union iz tridesetih godina, kao i Šondina kutija, koja je kasnije postala poznat brend. Imamo i unikatne eksponate, poput velike lizalice teže od pet kilograma, pravljene specijalno za nas, za otvaranje Muzeja. Prema našim saznanjima, to je jedna od najvećih u ovom delu sveta. Tu su i istorijski predmeti, poput presi za bombone i starih fotografija poslastičara iz Jabuke kod Pančeva, koji su pet generacija pravili slatkiše – priča on.
O spajanju slatkiša i igračaka Rade kaže:
– Proizvođači su shvatili da deca najviše vole slatkiše i igračke, pa su ih često spajali. Tako su nastali Kinder jaje i PEZ bombone. I mi smo želeli da to prikažemo kroz eksponate i originalne igračke koje su išle uz ambalaže.
Na pitanje o starosti proizvoda i da li ima jestivih eksponata, objašnjava:
– Gledamo da ne držimo jestive proizvode u prostoru zbog bezbednosti posetilaca. Fokus je na ambalaži – naglašava osnivač.
Kaže i da Muzej ima nekoliko stotina eksponata, otprilike između 300 i 500. Zanimljivo je napomenuti da se u okviru vođene ture pokazuju i različiti predmeti.
– Imamo stare PEZ figure, Kinder serije, kao i eksponate dobijene direktno iz fabrika, poput Paraćinke i njihovih Rocky bombona. Tu je i žvaka-cigara iz 90-ih, koja je očuvana u originalnom pakovanju.
Na pitanje do kojih je predmeta najteže došao otkriva da su to “Đetić”, vrlo retka ambalaža iz Crne Gore, i metalna Eurokrem ambalaža.
– Najviše smo bazirani na dečjim rođendanima i individualnim posetama radnim danima. Cena ulaznica je 700 dinara za decu, uz mogućnost pravljenja slatkiša, i 900 dinara za odrasle. Rođendani za grupu od oko 25 dece koštaju između 30.000 i 36.000 dinara, uz program od dva sata, pinjatu i čokoladnu fontanu – priča on.
Rade, koji je po profesiji advokat, se osvrnuo i na zanimljiv eksponat.
– Imamo poštanske markice sa ukusom čokolade koje, kada se poližu, daju ukus belgijske čokolade. Inače, mmnogi me pitaju kako je moj hobi prerastao u u muzej. Jednostavno volim slatkiše. Sakupljanje ambalaže kao hobi, koji je vremenom prerastao u posao.
Na pitanje šta je čuvao iz detinjstva, kaže:
– Najviše su to bili kremovi – Eurokrem, Cipiripi i Kinder Lade. Ima i stvari od roditelja, ali i onih koje sam sam čuvao, još iz detinjstva. Retko šta sam bacao. O razlici između nekadašnjih i današnjih slatkiša imam svoje mišljenje, a to je da su ranije i ambalaža i ukus bili zanimljiviji nego danas – zaključuje Rade Knežević.
Tekst i foto Dijana Maksimović
