Berba zimskih, komecijalnih sorti jabuka uglavnom se završava u oktobru ali postoje i one čiji plodovi se beru tek kada lišće počne da opada. Slučajnost ili ne, reč je pretežno o starim i autohtonim sortama čijih stabala danas nema mnogo.
Pojedine sorte jabuka su spremne za berbu tek u novembru, posle prvih mrazeva i sa već ogoljenih grana ali takvih stabala skoro da nema u organizovanoj proizvodnji.
Obilno rađaju bez zaštite
– Stare i autohtone sorte, koje su se nekada nalazile maltene na svakoj okućnici, poznate su po razvijenoj otpornosti. Rod je uglavnom prepuštan slučaju i prirodi. Nije bilo mnogo intervencija domaćina. Vremenom su se razvile sorte koje kasnije cvetaju i izbegavaju prolećne mrazeve i isto tako kasnije dostižu zrelost. Služile su za upotrebu tokom zime u kućnim uslovima, a višak, ako ga je bilo, prodavao se na pijacama. Danas je situacija potpuno drugačija. Proizvodnja je planirana i projektovana uz svu pažnju stručnjaka.
– U voćnjake se ulaže mnogo novca, pa se ne može ceo proces prepustiti samo prirodi – kaže Miroslav Nikolić, voćar iz Belosave kod Knića.
Mnogi šumadijski voćari, koji su odavno prešli na komercijalnu proizvodnju, sa setom se prisećaju ukusa starih jabuka. One danas nisu isplative za plantažno gajenje i ne donose profit dovoljan za održavanje gazdinstva i porodice.
Najviši domet zimskih starih sorti jabuka danas je poneko sporadično stablo na nasleđenim okućnicama. Takve jabuke zasadio je neko od predaka u prošlosti i ona je uspela da se održi kroz decenije. Po pravilu, obilno rađaju i nisu im potrebne nikakve mere zaštite.
Veoma otporne na bolesti
– Postoje sorte čiju jabuku možete da nađete i u snegu, a da je ona slatka, sveža i jedra, kao da ste je maločas ubrali. Imaju poseban ukus. Na žalost, danas se ne isplati gajiti takve sorte, ali bi ih svakako trebalo sačuvati. One su deo našeg nasleđa – dodaje Nikolić.
U najpoznatije stare zimske sorte jabuka, koje se beru u približno istim terminima u kasnu jesen i tražene su kao zdrava hrana, jer se ne prskaju, najpopularnije su budimka, kolačara, kožara ili šarunka. Ali, u regionima Srbije postoje stabla i drugih autohtonih sorti kojima preti potpuno nestajanje ili su skoro iščezle, a o njima se malo zna.
Pravilo je da su sve autohotone sorte, čija berba počinje neposredno pre mrazeva, veoma otporne na bolesti, obilno i redovno rađaju.
Piše: Biljana Nenković
