Iako retke, autohtone sorte krušaka još uvek se mogu pronaći na našem području kao pojedinačna stabla ili u manjim zasadima. Smatra se da su nepoznatog porekla, odnosno da su donete u nekoj od brojnih migracija stanovništva. Mnoge su se prilagodile našim uslovima i stekle nove osobine u odnosu na svoje ishodne sorte, a neke su ostale i nepromenjene. Pretpostavlja se da su neke od njih nastale i na našim prostorima.
Jagodarka je poznata i kao jagodnjača ili majska kruška. Sazreva krajem maja ili početkom juna, u vreme berbe jagoda, po čemu je i dobila ime. Stablo je bujnog porasta, piramidalne razgranate krune. Prepoznaje se po sitnim, izrazito okruglastim plodovima, prosečne mase oko 50 grama. Pokožica je glatka, sjajna, zelenkastožuta, meso beličasto, meko, polusočno i slatko – nakiselo. Relativno brzo gnjili. Dobre je, ali alternativne rodnosti.
Tamjanika sazreva početkom avgusta. Prema navodima stručnjaka, izuzetno je rodna, ali je sklona alternativnom rađanju. Relativno je otporna na većinu bolesti i štetočina. Razvija veoma sitne plodove, prosečne mase 30–60 grama, izduženokruškastog oblika, glatke i ravne površine. Pokožica je glatka i sjajna, žućkaste boje, koja u punoj zrelosti prelazi u zlatnožutu. Sa sunčane strane razvija se dopunska intenzivno crvena boja. Meso je kremžućkasto, osrednje sočnosti, slatkastog ukusa, sa izraženom aromom koja podseća na tamjan, po čemu je i dobila ime.
Ječmenka se može videti u okolini Beograda. Razvija bujno stablo, koje redovno i obilno rađa. Sazreva sredinom juna, u isto vreme kao ječam, pa joj otuda i ime. Plodovi su sitni, limunžuti, slatkonakiseli, prijatne arome.
Vidovača sazreva od sredine do kraja juna, oko Vidovdana, po čemu je i dobila ime. Razvija sitan plod zelene osnovne boje pokožice, koja u punoj zrelosti prelazi u slamastožutu. Meso je belo, meko, slatko, sočno i prijatne arome. Sklona je gnjilenju ploda. Rađa redovno i obilno.
Lubeničarka ima tamnocrveno meso koje podseća na lubenicu. Sazreva od sredine do kraja avgusta, a rađa dobro i redovno. Plod je srednje krupan, kruškastog oblika. Zelenkastožutu pokožicu prekriva rumenilo sa sunčane strane, a meso je svetlocrveno, sočno, slatkonakiselo, prijatne arome. Čim počne da prezreva, gnjili i gubi karakterističnu crvenu boju, ali je i tada prijatna za jelo.
Karamanka je nekada bila jedna od najraširenijih domaćih sorti. Razvija bujno stablo, okruglastopiramidalne krune, sa velikim uglom grananja. Pod teretom roda grane se povijaju naniže, zbog čega kruna dobija izgled koji podseća na čardak, po čemu se ova sorta lako prepoznaje.
Triploidna je sorta sa polenom slabe klijavosti. Prema navodima stručnjaka, otporna je na mraz, a osetljiva na sušu. Odgovaraju joj ocedna i vlažna zemljišta. Sazreva u drugoj polovini avgusta. U običnim skladištima može da se čuva dve do tri nedelje. Plodovi su srednje krupni, neravne gukaste površine. Pokožica je glatka, masna, zelenkastožućkaste osnovne boje, koja u punoj zrelosti prelazi u slamastožutu. Sa sunčane strane razvija se dopunska svetlocrvena boja. Na pokožici se mogu videti sitne, brojne, braonkaste lenticele. Meso ploda je kremžućkasto, sočno slatkastog ukusa i izražene prijatne arome.
Takuša, poznata i kao takiš, razvija bujno stablo, razgranatu okruglastu i rastresitu krunu. Rađa obilno, a sazreva u drugoj polovini septembra. Okruglast ili okruglastopljosnat plod je svetlozelen i malo rumen sa osunčane strane. Meso je bledožuto, sočno, aromatično i osvežavajućeg ukusa, posebno kada ugnjili. Zreli plodovi se čuvaju do tri nedelje, a mogu da se koriste i za turšiju, rakiju, sušenje, pekmez.
Ovčarka se najčešće može videti na padinama Goča. Sazreva početkom septembra i može dugo da se čuva. Plodovi su srednje krupni, kruškastog oblika, s debelom zelenožutom pokožicom, crvenom sa sunčane strane.
Jeribasma je poznata i pod nazivima vodenac, pljuskača, vodenjak, bljuzgača, što ukazuje na veliku sočnost. Razvija bujno stablo sa pravim i snažnim deblom. Dobro rađa, ponekad neredovno, a najbolje rezultate daje na ocednim zemljištima. Triploidna je sorta slabe klijavosti polena. Plod je srednje krupan do krupan, jajastozvonast, s tankom i nežnom, žućkastozelenkastom pokožicom prekrivenom tamnozelenim sitnim lenticelama. Meso je slatko-nakiselo i veoma sočno, tako da za nju u narodu kažu da se ne jede, nego pije. Bere se krajem septembra do početka oktobra. U običnim skladištima može da se čuva do decembra.
Turšijara (slanopađa) sazreva u drugoj polovini oktobra. U svežem stanju se koristi tek kada ugnjili. Čuva se u obliku turšije, pa može da traje tokom cele zime. Prevreli sok iz turšije koristi se tokom leta kao voćno sirće. Veoma je bujna sorta. Kasno počinje s plodonošenjem, ali rađa redovno i obilno. Plod je sitan do srednje krupan, glatke i sjane žutozelene pokožice. Meso je posle berbe tvrdo sa dosta kamenih ćelija, često neprijatnog ukusa sve dok plodovi ne ugnjile.
Arapka sazreva krajem oktobra ili početkom novembra. U običnim skladištima može da se čuva oko dva meseca. Razvija srednje bujno stablo koje rađa dobro, ali neredovno. Sklona je opadanju plodova pre berbe, pa je treba saditi na položajima zaklonjenim od vetra. Ima veoma krupan, zvonast plod mase 300 do 400 grama. Podseća na teg, zbog čega se često naziva i kantarka. Pokožica je debela i gruba, po čitavoj površini prekrivena jednoličnom rđastom prevlakom, braonmrke boje, zbog čega je i dobila ime arapka. Meso je belo, tvrdo i trpko, kada ugnjili sočno, slatko i blago aromatično.
S. Malinović
Dobro jutro broj 543 – Jul 2017.
