Kukuruz kokičar je jedna od najstarijih podvrsta kukuruza kojeg su uzgajali Indijanci u Severnoj, Srednjoj i Južnoj Americi. Gaji se isključivo za proizvodnju zrna za “kokanje”. Prvi domaći hibridi kokičara u našoj zemlji su priznati 1983. godine. To su bili ZPTC 610 k i ZPSC 641 k. Kasnije su priznati hibridi: ZP 611 k, NS 620 k (srednje kasni), FAO 600 – 130 dana vegetacije, zatim noviji hibrid ZP 6119 k – srednje kasni sa dužinom vegetacije od oko 130 dana. Inostrani hibridi imaju mnogo kraću vegetaciju, od 80 do 110 dana, a takvi su Carousel, Glass Gem, Heirloom popcorn, Robust yellow hulless hibrid Snow puff i drugi.
Recimo da kokice nastaju tako što voda koja se nalazi u zrnu prelazi u vodenu paru tokom zagrevanja, a omotač zrna puca, te izbacuje endosperm u obliku bele, šupljikave mase – kokice. Dobri kokičari se cene po tome koliko zapremina zrna može da se uveća tokom „kokanja“. Najcenjeniji su oni hibridi kod kojih zapremina „poraste“ do 40 puta.
Seje se kada se zemljište na dubini 8 centimetara zagreje na 8 do 10 stepeni, a to se u našim krajevima dešava obično 10. do 20. aprila. Može da se seje i sukcesivno (naizmenično), prema potrebi i u maju na rastojanju 70 x 22 do 25 cm, a pravac redova po mogućnosti da je sever – jug. Dubina setve je 5 – 6 centimetara Dobri predusevi su sve vrste leguminoza, cvekla, blitva, šargarepa, strna žita.
Na parceli za setvu kokičara zemljište se duboko uzore čim se ukloni predusev. Pod osnovnu obradu zemljišta valja uneti stajnjak, ali i PK (0:18:20) đubriva. U proleće, kada se parcela priprema za setvu pod površinsku pripremu unosi se NPK 15:15:15. Ovom kukuruzu je neophodna prihrana, praktikuje se da se azotna đubriva rasture u dva navrata, u fazama kada biljke imaju 3 do 5 i 7 do 9 listova.
Za kokičar u naknadnoj (postrnoj) setvi posle graška, repice i drugih biljaka koje se rano uklanjaju s polja, valja zemljište plitko uzorati, na dubinu ne veću od 20 cm i istovremeno, istog dana, da bi se smanjio gubitak vlage, pripremiti zemljište za setvu.
Generalno, kokičar ima velike zahteve prema vlazi. U aprilu mu je potrebno 50 mm, maju 75 mm, junu 90 mm, julu 100 mm, avgustu 95 mm i u septembru 80 mm, što ukupno čini 490 mm padavina. U rejonima sa sumom vodenih taloga ispod 150 mm nije moguća proizvodnja ove biljke bez navodnjavanja. Najveća potreba za vlagom je u fenofazi cvetanja i oplodnje, a posle opada. Smatra se da polovinu ukupno potrebnih količina vode treba obezbediti upravo u cvetanju. Prijaju mu plodna, duboka zemljišta, neutralne reakcije (pH 6,5 do 7,5), ne podnosi izrazito kisele, odnosno alkalne i močvarne terene.
Kokičar, s obzirom da se naizmenično seje, dospeva u julu i avgustu ili kasnije, zavisno od vremena setve i karakteristika hibrida. Danas postoje hibridi ranog sazrevanja naročito strane selekcije sa vegetacijom 80 do 110 dana, tako da klipovi za berbu pristižu i u zadnjoj dekadi juna. U svakom slučaju, u jeku leta, uz šećerac, pristižu i ovogodišnji klipovi za “kokanje”.
Da bi bilo što više kokica vlaga u zrnu ne sme biti veća od 30 odsto. Osim toga, vlažnija zrna se tokom krunjenja raspadaju. Kada je vlaga veća, preporučuje se da se klipovi suše. Naše bake su praktikovale da komušinu upletu i venac obese na čardak koji je u to vreme još uvek prazan, da bi se osušili na promaji. Kukuruz kokičar ima ekstremno tvrda zrna, a po njihovom obliku ova podvrsta ima dve forme: biseraste (perlaste) kod kojih je zrno okruglo i jako sjajno kao i one u obliku pirinča kod kojih je zrno izduženo.
Piše: Svetlana Mujanović
