Kada pomislimo na kukuruz, većina nas zamišlja sočne klipove šećerca koje leti kupujemo na pijacama ili uz put. Sladak je, mekan i ukusan, pa je postao gotovo jedina sorta koju danas viđamo u prodaji.
Međutim, pre samo nekoliko decenija na našim njivama dominirao je stodanac, stara domaća sorta kukuruza koju su mnogi smatrali daleko ukusnijom. Istovremeno, kukuruzna svila, koju danas gotovo bez razmišljanja bacamo, nekada se pažljivo sakupljala i sušila jer se verovalo da predstavlja jedan od najboljih prirodnih saveznika za zdravlje bubrega i mokraćnih puteva.
Bez obzira na sortu, kukuruz je jedna od najvrednijih žitarica u ishrani. Bogat je ugljenim hidratima koji organizmu obezbeđuju dugotrajnu energiju, a zahvaljujući biljnom vlaknima doprinosi pravilnom varenju i zdravlju creva. Žuti kukuruz sadrži lutein i zeaksantin, antioksidanse koji pomažu u očuvanju vida i štite oči od degenerativnih promena. U njemu se nalaze i vitamini B kompleksa – B1, B2 i B6, neophodni za pravilan rad nervnog sistema, kao i za metabolizam masti i proteina.
Ipak, deo biljke koji danas najčešće završava u otpadu nekada se pažljivo čuvao. Reč je o kukuruznoj svili, nežnim vlaknima sa vrha klipa koja su generacije naših baka sušile za pripremu čaja. Bogata je vitaminima C i K, kalijumovim solima, flavonoidima i saponinima, zbog čega se smatra jednim od najjačih prirodnih diuretika.
Čaj od kukuruzne svile podstiče izlučivanje mokraće, pomaže organizmu da izbaci višak tečnosti i toksina, a pritom ne nadražuje mokraćne puteve. Zato se tradicionalno koristi kao pomoć kod upala bešike i mokraćnih kanala, problema sa prostatom, kao i kod peska i sitnih kamenaca u bubrezima. Dugotrajnijom upotrebom može doprineti ublažavanju grčeva u bubrezima i sprečiti taloženje kristala.
Pošto efikasno izbacuje višak vode iz organizma, ovaj čaj može pomoći i kod otoka nogu, zadržavanja tečnosti i celulita, pa ga mnogi koriste kao dodatak programima za mršavljenje. Istovremeno, pojačanim izlučivanjem mokraćne kiseline može doprineti ublažavanju tegoba kod gihta i pojedinih oblika artritisa.
Da bi zadržala svoja korisna svojstva, kukuruzna svila bere se pre oprašivanja kukuruza i suši na promajnom mestu, zaštićena od direktnog sunca. Čaj se priprema tako što se jedna kafena kašičica osušene svile prelije sa 200 mililitara hladne vode, zagreje do ključanja, zatim poklopi i ostavi deset minuta. Nakon ceđenja pije se nezaslađen, dva do tri puta dnevno. Zbog izraženog diuretskog dejstva nije preporučljivo piti ga neposredno pred spavanje, dok bi trudnice i dojilje trebalo da ga koriste isključivo uz savet lekara.
Dok je kukuruzna svila polako pala u zaborav, slična sudbina zadesila je i stodanac, staru, autohtonu sortu tvrdunca koja je ime dobila po tome što sazreva za oko sto dana. Nekada je bio nezaobilazan na vojvođanskim njivama. Mladi klipovi bili su odlični za kuvanje i pečenje, dok se od zrelog zrna dobijalo brašno od kojeg su se pripremali kačamak, proja i palenta, jela po kojima je ovaj kukuruz ostao upamćen.
Da je stodanac nekada bio ponos vojvođanskih njiva potvrđuje i Marija Kovač iz okoline Sombora.
– Kad sam bila dete, gotovo svaka njiva u našem kraju imala je stodanac. Nije bio sladak kao današnji šećerac, ali je imao miris i ukus pravog kukuruza. Klipovi su se kuvali ili pekli čim se uberu, a od zrelog zrna mlelo se brašno za kačamak i proju. Danas ga retko gde možete pronaći, a šteta je što mlađe generacije gotovo i ne znaju kakav je bio – kaže Marija.
Razlog zbog kojeg je stodanac gotovo nestao nije samo promena ukusa potrošača, već i razvoj moderne poljoprivrede. Kukuruz šećerac poseduje poseban recesivni gen koji usporava pretvaranje šećera u skrob, pa ostaje sladak, mekan i sočan još dugo nakon berbe. Kod stodanca taj proces počinje veoma brzo, često već nekoliko sati nakon branja, zbog čega zrno postaje tvrđe i gubi slatkoću.
Osim toga, stodanac nije hibrid već stara sorta sa čistim semenom. Daje manje prinose i sitnije klipove od savremenih hibrida, pa je proizvođačima manje isplativ. Mora da se pripremi gotovo odmah nakon berbe kako bi zadržao najbolji ukus, dok šećerac bez problema podnosi transport, skladištenje i višednevno stajanje na tezgama i u rashladnim vitrinama.
Promenile su se i navike potrošača. Današnje tržište favorizuje izrazito slatke ukuse, pa šećerac ima veliku prednost. Stodanac je, s druge strane, imao puniji, bogatiji i tradicionalniji ukus kukuruza, zbog čega ga mnogi stariji i danas smatraju kvalitetnijim.
Iako ga više nema u redovnoj prodaji, stodanac nije potpuno nestao. Njegovo seme čuvaju mali proizvođači, ljubitelji starih sorti i udruženja koja se bave očuvanjem domaćeg biljnog nasleđa. Povremeno se može pronaći kod organskih gazdinstava, preko razmene semena ili u specijalizovanim prodavnicama zdrave hrane.
Možda je upravo sada pravo vreme da, dok uživamo u omiljenom šećercu, ponovo otkrijemo ono što smo gotovo zaboravili, stodanac, deo naše poljoprivredne tradicije, i kukuruznu svilu, skromna vlakna koja se često bacaju, a vekovima su bila cenjena zbog svojih korisnih svojstava. Ponekad najveće blago nije ono što je najdostupnije, već ono što smo vremenom prestali da primećujemo.
Tekst i foto Dijana Maksimović
