U Valjevu, na obali Kolubare, tik iza starog jezgra grada – Tešnjara, nalazi se poslastičarnica Rim. Nije što sam iz tog kraja, ali nema ništa lepše nego kad dođete leti, sednete za sto na obali Kolubare, slušate huku reke i pod hladom lipe pijete kafu ili jedete kolače i sladoled. Mada, nije samo do ugođaja, ima nešto i do kvaliteta i praćenja trendova u poslastičarstvu. Šta se dešava u Italiji, dešava se i u Valjevu, a da bi tako bilo zaslužan je vlasnik i osnivač Dušan Ristić.
– Poslastičarnica postoji od osmog avgusta 1991. godine i osnovao je moj otac. Od samog početka smo proizvodili svoje sladolede i torte, odnosno italijanske sladolede. Sarađujemo od tada sa nekim od najboljih firmi za proizvodnju sirovina za sladoled iz Italije. Pratimo sve trendove i idemo na sve sajmove u Srbiji i Italiji – priča sin vlasnika „Rima“, Ivan, smatrajući da su edukacija i praćenje trendova jako bitni za njihovu malu firmu.
– Trendovi u poslastičarstvu se stalno menjaju, svake godine više puta, a kamo li od 1991. do sada. Mi se trudimo da držimo prepoznatljiv kvalitet i da ne menjamo ono što je dobro, već da samo unapređujemo – da bi svoje proizvode unapredili koriste proverene sirovine, naravno opet iz Italije.
– Koristimo irkinu mlečnu čokoladu, inače koristimo mlečne, bele, crne čokolade različitih proizvođača. Osim čokolade koristimo i domaće voće i domaće mleko u svojim proizvodima – od tih proizvoda među najpoznatijima su plazma kolač i trileće.
– Najpoznatiji su nam plazma kolač i trileće, a imamo i voćne kolače sa punjenjem od manga, jagoda, kapri sa malinama. Maline uvek uzimamo iz domaće proizvodnje i imamo višegodišnje dobavljače iz okoline Valjeva – nešto malo manje, u stvari tek u nekom obliku, zastupljeni su stari kolači.
– Od starih kolača, koji su se nekada prodavali, mi imamo krempite, ali nisu klasične. To je francuska krempita koja u sebi ima i red višanja. Može se reći da prolazi nešto orijentalno, ali sve ide ka modernizaciji, ka evropskim trendovima. Pored toga prepoznatljivi smo i po domaćim tortama, koje prodajemo u tri veličine: šnitovi, velike i pola šnita – ono što je meni privuklo pažnju bile su praline.
– Praline se prave tako što se temperira čokolada, izliva se u kalupe, onda to ide u šok komoru i zatim na punjenje, koje može biti voćno ili neko krem. Posle se dodaje još jedan sloj čokolade. Svaka čokolada ima neku svoju temperaturu koju treba da dostigne u zagrevanju da bi imala savršenu teksturu za izlivanje u kalupe. Ove praline su rađene na 36 stepeni, a mi ih konkretno hladimo na -18, pošto imamo čuvarke za sladoled koje koristimo i za zaleđavanje čokolade. Stegnu se bukvalno za dva minuta – i dođosmo i do sladoleda, zbog koga nekim nostalgičnim ljudima nije teško da iz Beograda dođu u Valjevo.
– Jedan od najprodavanijih sladoleda je Don Vito, mada su svi dobri. Pratimo šta firma iz Italije izbaci novo na godišnjem nivou, pa izaberemo i mi šta mislimo da će ovde ići. Naravno, tu su i standardni ukusi: straćatela, vanila, sto posto voće koji se pravi od jagoda koje kupimo na pijaci, i u koji si doda samo prah koji omogućava jagodama da postanu sladoled. Sladoledi su na mlečnoj i voćnoj bazi, čije sirovine uvozimo. Kuvamo sa domaćim, ubskim mlekom koje mora da bude preko tri posto mlečne masti – a da bi leti napunili vitrinu od 18 ukusa sladoleda, potrebno je najmanje šest sati rada.
– Da bi napunili vitrinu od 18 ukusa potrebno je četiri sata rada, kako bi bili zadovoljni i ukusom i izgledom. Pre toga se baza kuva dva sata, tako da ukupno treba da se odvoji šest, najviše osam sati rada. Za pravi kvalitet nije puno – zaključio je Ivan Ristić.
Tekst i foto: Zorica Dragojević
