Agaricus, ili šampinjoni, kako je odomaćeno kod nas, su rod gljiva u okviru porodice Agaricacea koji je sastavljen od jestivih i otrovnih vrsta. Pretpostavlja se da ovaj rod broji oko 300 vrsta gljiva, rasprostranjenih po celom svetu.
Pojedine vrste iz ovog roda masovno se uzgajaju i čine visoki procenat konzumnih gljiva iz uzgoja. Samonikli predstavnici ovog roda spadaju u neke od najcenjenijih jestivih gljiva.
Piše: Momčilo Daljev
Šampinjoni su, uglavnom, mesnate i robusne pečurke sa čvrstim mesom. Prsten, koji visi ili je priljubljen uz dršku, ostatak je parcijalnog vela koji štiti nerazvijene listiće.
Većina vrsta iz roda Agaricus su međusobno slične, ali je samo jedna vrsta potvrđeno otrovna, a to je Agaricus xanthodermus koja se vodi kao vrsta nestalne i smanjene toksičnosti. Prepoznaje se po jedinstvenoj karakteristici da joj meso, kada je povređeno pri dnu drške, poprima žutu boju baš kao i prsten kada se protrlja. Od ostalih šampinjona je takođe izdvaja jak, neprijatan miris na mastilo.
Iako su šampinjoni laki za raspoznavanje, ipak se mogu zameniti sa smrtno otrovnim pupavkama (Amanita) i veoma otrovnim malim sunčanicama (Lepiota). Najbolji način za eliminaciju je praćenje osnovnih karakteristika roda u odnosu na karakteristike drugih rodova. Male sunčanice imaju beličaste listiće, dok pupavke imaju karakterističnu ovojnicu, odnosno gomolj pri bazi drške, kao i beličaste listiće.
Prilikom branja gljiva iz roda Agaricus potrebno je voditi računa o:
- bazi drške: kako bi se izbegla zabuna sa gljivama iz roda Amanita,
- reakciji mesa na povredu: meso reaguje na povredu, poprimajući žute ili crvene tonove, ali je samo promena boje mesa pri dnu drške pokazatelj otrovnog šampinjona; žutilo spoljnjeg dela šešira nije pouzdan pokazatelj otrovnosti,
- mirisu: šampinjoni koji mirišu na badem i anis jestivi su i veoma ukusni; preporučuje se izbegavanje vrsta koje imaju neprijatan miris,
- listićima: kako bi se izbegla zabuna sa drugim vrstama koje imaju rozikaste listiće, kao što je rod Entoloma i
- ne preporučuje se branje mladih, nerazvijenih primeraka.
Dvoprstenasti šampinjon (Agaricus bitorquis)
Šešir joj je obima do 10cm, sredina zaravnjena, glatka površina, beličast do oker boje, ivica podvijena. Listići su gusti, isprva sivoružičasti, starenjem postaju tamnomrki. Drška joj je veličine do 6 x 3 cm, pri bazi sužena, u boji šešira, prsten debeo i dvostruk. Meso je beličasto, pri preseku menja boju u crvenkastu, kasnije postaje mrko. Plodonosi na travnjacima i slatinama. Jestiva je i uzgojna vrsta.
Slanjača (Agaricus bernardii)
Šešir joj je obima do 15cm, podvijena ivica, beličasta do braonkasta boja, puca na sitne ljuspice. Listići su gusti, isprva sivoružičasti, starenjem postaju tamnomrke boje. Drška joj je do 8 x 3 cm, prema bazi sužena, beličasta, tanak i membranozan prsten tesno priljubljen. Meso ove gljive je belo, na preseku pocrveni pa postane mrko. Miris je neprijatan, na ribu i karbol. Plodonosi na travnjacima i slatinama.
Domaći šampinjon (Agaricus bisporus)
Šešir joj je obima do 10 cm, sivkastosmeđe boje, puca na sitne krljušti koje su na svetlijoj osnovi. Listići su gusti, isprva sivo ružičasti, starenjem postaju tamnomrki. Drška mu je veličine do 6 x 2cm, na njoj se nalazi nežan prsten koji se lako slepi sa drškom. Meso mu je beličasto, pri preseku menja boju u crvenkastu, kasnije postaje mrko. Miris mu je prijatan, gljivlji. Plodonosi po nađubrenim terenima. Jestiva, cenjena i uzgojna vrsta.
Rudnjač (Agaricus campestris)
Šešir joj je obima do 10cm, mesnat, flanelne površine, bele boje, u sredini tamniji. Listići su gusti, ružičasti, starenjem postaju tamnomrki. Drška je veličine do 7×1 cm, bela sa žućkastim tonovima, prema osnovi sužena, prsten nežan, često otpadne. Meso joj je belo, na preseku u gornjem delu drške postane blago ružičasto. Blagog je mirisa i ukusa. Plodonosi po travnjacima i pašnjacima. Jestiva vrsta.
Tornjača (Agaricus porphyrocephalus)
Šešir joj je obima do 10 cm, svetlije ili tamnopurpurne boje, u mladosti skoro beo. Površina ispuca vlaknasto ili krljušasto. Listići su joj gusti, ružičasti, starenjem postaju tamnomrki. Drška je veličine do 7×2 cm, beličasta, prsten je beo, nežan i lako se izgubi. Meso ove gljive je beličasto, u zoni ispod šešira je blago ružičasto. Blagog je mirisa i ukusa. Plodonosi po travnjacima i pašnjacima. Pogotovo voli terene gde se sprovodi intenzivna ispaša. Jestiva je vrsta.
Korenasti šampinjon (Agaricus bresadolanus)
Šešir joj je obima do 10 cm, po sredini zaravnjen, sivosmeđe boje, iscepan na uzdužne vlaknaste ljuspice ispod kojih se vidi svetlija osnova. Listići su gusti, ružičasti, starenjem postaju tamnomrki. Drška joj je veličine do 10×3 cm, batinasta, beličasta, prema bazi žućkasta. Pri bazi postoji “korenčić” koji se lako iščupa pri branju. Prsten je jednostavan i nežan. Meso joj je beličasto, na spoju drške i šešira blago ružičasto, dok pri bazi drške blago požuti. Blagog je ukusa i mirisa. Plodonosi po travnjacima, često ispod bagrema. Sumnjive jestivosti, možda i blago toksična.
Šumarica (Agaricus silvaticus)
Šešir joj je obima do 10 cm, tanak u različitim nijansama smeđe boje, kako stari, tako puca na sitne ljuspice koje otkrivaju svetliju osnovu. Listići su gusti, sivkasto-ružičaste boje pa mrki kako gljiva stari. Drška joj je do 10×2 cm sa izrazitom bulbom pri bazi, beličasta, ali pocrveni na oštećenim mestima, prsten tanak i beličast. Meso je beličasto, na preseku pocrveni. Blagog je mirisa i ukusa. Plodonosi uglavnom po četinarskim šumama, ali se može pronaći i u lišćarskim. Jestiva je vrsta.
Žbunasti šampinjon (Agaricus bohusii)
Šešir joj je obima do 25 cm, prekriven mrkom pokožicom koja trouglasto ispuca (osim po sredini). Listići su gusti, sivkasto-ružičaste boje pa mrki kako gljiva stari. Drška joj je do 25×3 cm, ušiljena pri bazi, zadebljana po sredini, beličasta pa mrka. Prsten je krupan, beo pa mrk. Raste u busenovima. Meso ove gljive je u dršci smeđe, u šeširu beličasto. Na preseku pocrveni pa kasnije postaje mrko. Blagog je ukusa i mirisa. Plodonosi u lišćarskim šumama. Jestiva je vrsta.
