Vremešni župski čokoti na kojima je rasla tamjanika opstali su uprkos raznim nedaćama kroz koje je srpsko vinogradarstvo prolazilo. I ne samo da su opstali, već su autohtone sorte postale dominantne u mnogim srpskim vinogorjima. Nova era tamjanike započela je u Tržcu pre nekoliko decenija.

Za Miniće iz Tržca koji se vekovima bave vinogradarstvom i vinarstvom tamjanika je kraljica koja je na Župski presto vraćena baš na njihovom imanju. Na 80 ari pre četiri decenije zasađeni su prvi čokoti prave, autohtone sorte čiji je pelcer sačuvan u starom vinogradu. Sama ideja mlađih naraštaja nije naišla na razumevanje tadašnje glave porodice.

– Kad sam ja njemu rekao hajde da sadimo tamjaniku, on pogledao i rekao glavu ti razbila tamjanika, šta ti oćeš da sadiš tamjaniku, a niko je ne pominje. Jednostavno iz svih udžbenika je bila izbrisana – priča vinar Milorad Minić.

Verovao je Mića u domaću tamjaniku kao dobru sortu koja pretočena u vino može da ispriča zanimljivu priču. Višegodišnjim pripovedanjem i posvećenošću postala je veoma aktuelna.

– Ja mislim da sam bio pionir u tom poslu, ali me raduje što je mnogo mladih ljudi iz okruženja, iz Župe pošlo tim putem i rade dobro. Tajna je i u vinogradu i u podrumu. Da bi se razlikovala tamjanika koju ja pravim ja sam nju 96. godine nazvao stota suza i sad ko je uticao da meni dođu ti stihovi, ne znam ali prvi stih je došao u ponoć me probudilo nešto prvi stih i on glasi: stotu suzu natočih u flašu, božjim darom da se duša sladi, kad usne tvoje pomiluju čašu znaće gde su moji vinogradi – kaže Milorad Minić, vinar.

Priča Minića o tamjanici se ne završava stotom suzom, ima i nastavak koji na novim stranicama stare porodične knjige ispisuju potomci, a pripovedaju dalje neki novi mladi vinari.

Izvor: RTS

Foto: Pixabay