Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ ТЕМА БРОЈА: Рибарство у Србији

ТЕМА БРОЈА: Рибарство у Србији

992

Кад се зна да је до рибе било тешко доћи, нарочито у планинским крајевима, традиционално оданим „плодовима тора“, а да се риба јела само на највеће празнике, и то кад цео свет пости па је нема и скупа је, не чуди што и нисмо велики љубитељи рибе и што се често на столу нађе само по изузетку.

Нутриционисти истичу да рибу треба јести три пута недељно по 150 грама, да би се постигао максималан ефекат у организму

Иако је производња рибе у последњој деценији повећана два до три пута, и даље се заједно са количином рибе која се излови из река и језера, подмирује мање од 30 одсто потреба за домаћом рибом у Србији

Срби воле рибу, али у води, где умире у старости, окружена потомцима, писао је својевремено Момо Капор. Истина, рибу сматрамо савршеном храном, али упркос томе у Србији се она поједе између пет и седам килограма годишње по глави становника, а према неким показатељима и мање, за разлику од народа у скандинавским земљама који за годину потроше око 90 килограма.

Знају то добро аласи који су вековима, на великим рекама, ловили рибу и продавали је, смештену у усољене џакове, стотинама километара од Дунава, Саве, Тисе и Мораве, на којима су аласи ризиковали животе по мутним вировима, како би градске госпође, али и снаше из удаљених заселака, бар за Бадње вече на сто поносно ставиле свежу рибљу чорбу, симбол ове вечери која означава крај Великог поста. И заиста, прве насеобине на великим рекама настале су управо како би некадашњи сточари пре седам и више векова, могли да се смире и мрежама, врежама или примитивним пецаљкама обезбеде себи оброк и месо за продају. Све до Другог светског рата посебно опремљена кола крстарила су гребеном Фрушке горе, како је то лепо у „Аутобиографији о другима“ описао Ирижанин, Борислав Михајловић Михиз, а то занимање често је било скопчано са сталним опасностима од губљења главе у та превртна времена.

Ruski Krstur 27.11.2013 Izlov ribe na ribnjaku Rusin. Foto: J. Pap

Не чуди зато што су их неки каснији мангупи звали „каубоји речних токова“, јер су познавали воду, која је у смутна времена умела и државе да раздваја, па су тајно превозили робу и људе, а власт их је поштовала, али их се и плашила. О њиховој важности за наше рано грађанско друштво довољно говори чињеница да је Михајло Петровић, математичар, научник, професор, претеча кибернетике, оснивач београдске математичке школе, академик, путописац и књижевник добио надимак Алас јер је пратио традицију и положио и добио аласку дозволу.

Кад се зна да је до рибе било тешко доћи, нарочито у планинским крајевима, традиционално оданим „плодовима тора“, а да се риба јела само на највеће празнике, и то кад цео свет пости па је нема и скупа је, не чуди што и нисмо велики љубитељи рибе и што се често на столу нађе само по изузетку.

Ипак, модерна времена мењају схватања, па се риби враћају и они који су је се у младости породично одрекли. Највише захваљујући порасту свести о томе колико је важно узимати из ње омегу 3, 6 и 9 и разне минерале, риба се све чешће налази као главно јело на модерним трпезама, а новопечени гурмани такмиче се у измишљању рецепата и комбинација из разних светских кухиња, нарочито оних природно окренутих риби, као што је Јапан.

За сада, по потрошњи рибе у Европи по глави становника, Србија је на дну лествице. Апсурд се ту не завршава: када се погледа годишња производња у односу на наше могућности, јер су нам водни системи велики, а земља скоро равномерно прожета водама, није тешко закључити да је неопходно да се створе бољи услови да гајење рибе, о чему се дуго прича као о једној од најпрофитабилнијих делатности, постане једна од главних производних грана.

Србија у хектарима рибњака

Ruski Krstur 27.11.2013 Izlov ribe na ribnjaku Rusin. Foto: J. Pap

У Србији годишња производња рибе не премашује 15.000 тона. Гаји се на 13.000 до 15.000 хектара рибњака, од чега се под пастрмским рибњацима налази само 17 хектара. Ова привредна грана у Србији данас запошљава око 1.850 радника, а учешће рибарства у националном бруто друштвеном производу је 0,07 одсто.

Међутим, према подацима рибарске привреде, ове површине веће су за трећину, захваљујући бројним нерегистрованим рибњацима, као и неуређеном систему пријављивања малих, породичних рибњака, за које званично нема података. Производња у нашим рибњацима је полуинтензивна, а више од 95 одсто њих је у приватном власништву. Пошто у Србији, и поред нашег мрштења кад нам се нађе у тањиру, нема довољно рибе, велики део се увози, а стручњаци сматрају да би се рибњаци могли проширити чак за 100.000 хектара. Производња и садашњим рибнацима далеко је испод могућности и не достиже ниједну тону по хектару и сматра се да би рационалније искоришћавање са другачијим начином исхране принос рибе одмах могао да се повећа на 1.500 килограма по хектару.

Већина рибњака налази се у Војводини. Од укупне производње, трећина иде на домаће тржиште, а остатак је намањен извозу. Иако је производња рибе у последњој деценији повећана око три одсто, то је још увек недовољно, с обзиром на постојеће потенцијале, пре свега, у шаранаском рибарству. У већини рибњака, риба се производи по стандардима који омогућавају несметан извоз у земље ЕУ и поседују сертификате ХАСАП и ИСО 9001 и 9002. Европска унија је највећи увозник рибе на свету, око 40 одсто увоза се остварује у њој. Она годишње увози 1,65 милиона тона, а извози свега 100.000 тона, тако да постоји одличан потенцијал за пласман рибе из Србије у државе ЕУ. Да би се и остварио тај извоз неопходно је да се шаран, као главни извозни производ преради, филетира, одими, упакује и пласира на европско тржиште, за шта је неопходна помоћ државе кроз подстицајне мере за унапређење производње у рибњацима. Поред шарана, као главне, не треба занемарити и остале врсте које се производе у Србији попут калифорнијске пастрмке, поточне пастрмке, белог амура, белог и сивог толстолобика, сома, смуђа…

– Иако је производња рибе у последњој деценији повећана два до три пута, и даље се заједно са количином рибе која се излови из река и језера, подмирује мање од 30 одсто потреба за домаћом рибом у Србији, док се више под 70 одсто увози, што морске, што слатководне рибе – каже професор Пољопривредног факултета у Земуну др Зоран Марковић. – Да ствар буде гора, извоз је симболичан и последњих година се креће тек око неколико стотина тона.

Некадашњи вишегодишњи секретар Удружења за пољопривреду и прехрамбену индустрију Привредне коморе Србије (ПКС) Милан Простран истиче да се највише купује морска риба. Риба и прерађевине од рибе увозе се највише с Тајланда, из Хрватске, Шпаније, Вијетнама, Аргентине и Норвешке. Једемо тако рибу непознатог порекла и сумњиве декларације, кажу повремено написи у медијима. Ништа зато, одмахујемо руком јер нам се сигурно неће ништа догодити за та два пута колико годишње поједемо пијаног шарана.

Србија се налази на готово идеалном географском положају за гајење слатководне рибе, коју још имају само Кина и Израел, 40 степени географске ширине, с идентичном климом као Пекинг, где се производи највише шарана на свету и у његовој околини постоје на хиљаде најуређенијих шаранских рибњака. Међутим, та се чињеница слабо овде користи. Стручњаци напомињу да би пастрмски рибњаци могли да се прошире на површину која би била око 30 хектара, док су могућности да се шарански рибњаци прошире практично неограничене. Али, рибу нико не воли.

Гајење рибе изузетно је исплатив посао у којем се уложени новац, инвестиција враћа у року од око четири године. Према садашњим условима, потребно је уложити најмање 5.000 евра за изградњу јеног хектара топловодног шаранског рибњака, а за хладноводни пастрмски потребно је најмање 7.000 евра за један ар.

Свему овоме, међутим, сметају и мутне воде. Криволов. Према мишљењу Алберта Камарате из Европске комисије, Србија треба да усклади законску регулативу с прописима Европске уније када је у питању рибарство. Нужно је криволов свести на најмању меру, а мора се смањити и експлоатација ових ресурса. Кроз нову аграрну политку Србије морају се створити услови за одржив риболовни сектор. Да би се то остварило, у риболов Србије морају се увести европски закони, а пре тога, нужно је утврдити конкретно стање и планове за његов развој у будућности.

Ванредни професор на предмету хидробиологије новосадског Природно-математичког факултета Бранко Миљановић, сматра да проблем није у нашем закону, него у његовом спровођењу. Он каже да има утисак да судије, тужиоци и адвокати немају елементарно знање из екологије и биологије и да из незнања праве грешке. Отуда идеја да се они едукују и одреде специјални тимови који ће се бавити прекршајима у природи.

  • Најчешће казне које се изричу су изузетно благе, увек се тражи олакшавајућа околност за онога ко је направио прекршај – истиче Миљановић. – Постоје случајеви кад је дело тешко доказати, али ако има доказа, починилац добије казну од пет хиљада динара, а он од продаје рибе из једне мреже може да заради дневно од 15.000 до 30.000 динара. Код нас се организоване групе баве криминалом на водама и риба иде на тржиште без плаћања пореза. Има и случајева да се људи који су купили дозволе за рекреативни риболов баве продајом рибе. То се код нас ретко или готово никако не санкционише. Корисници и управљачи водама и рибарским подручјима се више-мање труде да рибочуварска служба функционише, али многе пријаве заврше без казне, што делује дестимулативно на њих. Све у свему, криминала је било и биће га, али га треба свести на подношљиву меру.

Светлих примера има и на домаћем терену. Једна од њих је Рибарско газдинство ,,Ечка“ у Лукином селу, које је добило дозволу за извоз конзумног шарама и других врста рибе на светском тржишту.

-Цене товљеног шарана на тржишту европских земаља су бар за трећину више од домаћих и ми смо спремни да се, после две деценије, поново сусретнемо са пробирљивим купцима на европском и светском тржишту – каже директор тог рибњака Ненад Радуловић. – Осим за шарана извозна дозвола важи и за сиви толстолобик, бели толстолобик, амур и штуку. Ечански шаран има дозволу и за извоз у Руску Федерацију, али тамо још није отпловио, пре свега, због велике удаљености. Наши ласи ове сезоне вадили су рибу са 1.700 хектара, што је и највећи рибњак у региону, одакле је уловљено око 3.500 тона.

ОКВИР

Нама треба подстицај и маркетинг рибе

Последњих неколико година, захваљујући активностима Групације за рибарство ПКС, као и доношењу неких нових закона и правилника, десиле су се позитивне промене односа надлежних институција према рибарству Србије. Оно је пренето у надлежност Министарства пољопривреде Србије, храна за рибе је опорезована с осам одсто. Али, и даље је присутaн низ проблема, јер се накнада за коришћење вода обавља по килограму продате рибе. Предлог је да се плаћање обавља преко корисне производне површине шаранског рибњака. Има пуно проблема и у спровођењу поступка давања у закуп пољопривредног земљишта у државној својини. Професор новосадског Пољопривредног факултета др Мирослав Ћирковић у име произвођача рибе предлаже да се вода плаћа не само по квантитету него и према квалитету и захтева да цена коштања воде буде симболична. Као пример он наводи Хрватску која је укинула плаћање воде рибњацима.

Када и колико једемо рибу

Нутриционисти истичу да рибу треба јести три пута недељно по 150 грама, да би се постигао максималан ефекат у организму. Она помаже у превенцији многих болести, на пример рака, и обезбеђује дуг живот. Кад се погледају статистике о животном веку Шпанаца, Италијана и Јапанца, нема сумње да количина рибе коју једу игра важну улогу. Међу Ескимима који се хране рибом, каже се, није забележено да је неко умро од кардиоваскуларне болести, можданог удара или високог крвног притиска.

Забраwен лов кечиге

Министарство заштите животне средине усвојило је предлог Светске фондације за природу (WWФ) да се забрани риболов кечиге, који је ступио на снагу 1. јануара 2019, саопштила је та организација. WWФ је навео да ће то значајно допринети обнављању ове угрожене врсте рибе и подсетио да су у јуну објавили студију која је показала да се кечига интензивно лови у периоду ловостаја, када је то забрањено због мреста, као и да се неометано продаје на пијацама и у ресторанима испод законски прописане дужине од 40 цм. Да би се омогућила обнова популација те веома угрожене врсте рибе, WWФ тражи забрану излова кечиге на најмање пет година, а кампањи су се придружили и Удружење уједињених риболоваца Србије и Асоцијација аласа Србије, који су најчешће на терену и из прве руке виде смањење популације кечиге.

ОКВИР

Преговори са ЕУ

Почели су и преговори са представницима Европске уније о поглављу 13 које обухвата све процесе у производњи и промету слатководне рибе. Стручњаци сматрају да површине под рибњацима у нашој земљи са садашњих 15.000 хектара хиљада могу да се повећају на 100.000 хектара. Само у Војводини има више од 200.000 хектара неплодне земље пете и шесте класе поред каналске мреже, погодне за изградњу рибњака, која би узгојем рибе омогућила већи профит по јединици површине. Веома брзо би се првих 100.000 хектара те земље у Банату могло привести намени у рибаству.

ОКВИР2

Доситеј Обрадовић заговарао рибарску производњу

Проф. др Бранко Миљановић каже да су Римљани, Турци и сви други становници на овим просторима кроз историју су улагали у рибњаке јер је риба најјефтинија храна,што код нас сада није случај.

-Риба је одувек била извор хране – каже он. – Често говорим да се не зна да ли је првобитни човек био прво рибар или ловац. Склонији сам мишљењу да је био прво риболовац, јер су све људске насеобине које су данас познате, углавном биле лоциране поред воде –језера,мора, река. Они су видели живот у води и живели од ње. Римљани су били доста рационални и када би се легије на дужи период негде задржавале, ту су правили и рибњаке. Први рибњак код нас, колико је познато, подигнут је пре 200 година. Доситеј Обрадовић је заговарао рибарску производњу и он био један од иницијатора да се направи први рибњак код Ирига.