Насловна ТЕМЕ ЖИВОТ TEMA BROJA: Ribarstvo u Srbiji

TEMA BROJA: Ribarstvo u Srbiji

1512

Kad se zna da je do ribe bilo teško doći, naročito u planinskim krajevima, tradicionalno odanim „plodovima tora“, a da se riba jela samo na najveće praznike, i to kad ceo svet posti pa je nema i skupa je, ne čudi što i nismo veliki ljubitelji ribe i što se često na stolu nađe samo po izuzetku.

Nutricionisti ističu da ribu treba jesti tri puta nedeljno po 150 grama, da bi se postigao maksimalan efekat u organizmu

Iako je proizvodnja ribe u poslednjoj deceniji povećana dva do tri puta, i dalje se zajedno sa količinom ribe koja se izlovi iz reka i jezera, podmiruje manje od 30 odsto potreba za domaćom ribom u Srbiji

Srbi vole ribu, ali u vodi, gde umire u starosti, okružena potomcima, pisao je svojevremeno Momo Kapor. Istina, ribu smatramo savršenom hranom, ali uprkos tome u Srbiji se ona pojede između pet i sedam kilograma godišnje po glavi stanovnika, a prema nekim pokazateljima i manje, za razliku od naroda u skandinavskim zemljama koji za godinu potroše oko 90 kilograma.

Znaju to dobro alasi koji su vekovima, na velikim rekama, lovili ribu i prodavali je, smeštenu u usoljene džakove, stotinama kilometara od Dunava, Save, Tise i Morave, na kojima su alasi rizikovali živote po mutnim virovima, kako bi gradske gospođe, ali i snaše iz udaljenih zaselaka, bar za Badnje veče na sto ponosno stavile svežu riblju čorbu, simbol ove večeri koja označava kraj Velikog posta. I zaista, prve naseobine na velikim rekama nastale su upravo kako bi nekadašnji stočari pre sedam i više vekova, mogli da se smire i mrežama, vrežama ili primitivnim pecaljkama obezbede sebi obrok i meso za prodaju. Sve do Drugog svetskog rata posebno opremljena kola krstarila su grebenom Fruške gore, kako je to lepo u „Autobiografiji o drugima“ opisao Irižanin, Borislav Mihajlović Mihiz, a to zanimanje često je bilo skopčano sa stalnim opasnostima od gubljenja glave u ta prevrtna vremena.

Ruski Krstur 27.11.2013 Izlov ribe na ribnjaku Rusin. Foto: J. Pap

Ne čudi zato što su ih neki kasniji mangupi zvali „kauboji rečnih tokova“, jer su poznavali vodu, koja je u smutna vremena umela i države da razdvaja, pa su tajno prevozili robu i ljude, a vlast ih je poštovala, ali ih se i plašila. O njihovoj važnosti za naše rano građansko društvo dovoljno govori činjenica da je Mihajlo Petrović, matematičar, naučnik, profesor, preteča kibernetike, osnivač beogradske matematičke škole, akademik, putopisac i književnik dobio nadimak Alas jer je pratio tradiciju i položio i dobio alasku dozvolu.

Kad se zna da je do ribe bilo teško doći, naročito u planinskim krajevima, tradicionalno odanim „plodovima tora“, a da se riba jela samo na najveće praznike, i to kad ceo svet posti pa je nema i skupa je, ne čudi što i nismo veliki ljubitelji ribe i što se često na stolu nađe samo po izuzetku.

Ipak, moderna vremena menjaju shvatanja, pa se ribi vraćaju i oni koji su je se u mladosti porodično odrekli. Najviše zahvaljujući porastu svesti o tome koliko je važno uzimati iz nje omegu 3, 6 i 9 i razne minerale, riba se sve češće nalazi kao glavno jelo na modernim trpezama, a novopečeni gurmani takmiče se u izmišljanju recepata i kombinacija iz raznih svetskih kuhinja, naročito onih prirodno okrenutih ribi, kao što je Japan.

Za sada, po potrošnji ribe u Evropi po glavi stanovnika, Srbija je na dnu lestvice. Apsurd se tu ne završava: kada se pogleda godišnja proizvodnja u odnosu na naše mogućnosti, jer su nam vodni sistemi veliki, a zemlja skoro ravnomerno prožeta vodama, nije teško zaključiti da je neophodno da se stvore bolji uslovi da gajenje ribe, o čemu se dugo priča kao o jednoj od najprofitabilnijih delatnosti, postane jedna od glavnih proizvodnih grana.

Srbija u hektarima ribnjaka

Ruski Krstur 27.11.2013 Izlov ribe na ribnjaku Rusin. Foto: J. Pap

U Srbiji godišnja proizvodnja ribe ne premašuje 15.000 tona. Gaji se na 13.000 do 15.000 hektara ribnjaka, od čega se pod pastrmskim ribnjacima nalazi samo 17 hektara. Ova privredna grana u Srbiji danas zapošljava oko 1.850 radnika, a učešće ribarstva u nacionalnom bruto društvenom proizvodu je 0,07 odsto.

Međutim, prema podacima ribarske privrede, ove površine veće su za trećinu, zahvaljujući brojnim neregistrovanim ribnjacima, kao i neuređenom sistemu prijavljivanja malih, porodičnih ribnjaka, za koje zvanično nema podataka. Proizvodnja u našim ribnjacima je poluintenzivna, a više od 95 odsto njih je u privatnom vlasništvu. Pošto u Srbiji, i pored našeg mrštenja kad nam se nađe u tanjiru, nema dovoljno ribe, veliki deo se uvozi, a stručnjaci smatraju da bi se ribnjaci mogli proširiti čak za 100.000 hektara. Proizvodnja i sadašnjim ribnacima daleko je ispod mogućnosti i ne dostiže nijednu tonu po hektaru i smatra se da bi racionalnije iskorišćavanje sa drugačijim načinom ishrane prinos ribe odmah mogao da se poveća na 1.500 kilograma po hektaru.

Većina ribnjaka nalazi se u Vojvodini. Od ukupne proizvodnje, trećina ide na domaće tržište, a ostatak je namanjen izvozu. Iako je proizvodnja ribe u poslednjoj deceniji povećana oko tri odsto, to je još uvek nedovoljno, s obzirom na postojeće potencijale, pre svega, u šaranaskom ribarstvu. U većini ribnjaka, riba se proizvodi po standardima koji omogućavaju nesmetan izvoz u zemlje EU i poseduju sertifikate HASAP i ISO 9001 i 9002. Evropska unija je najveći uvoznik ribe na svetu, oko 40 odsto uvoza se ostvaruje u njoj. Ona godišnje uvozi 1,65 miliona tona, a izvozi svega 100.000 tona, tako da postoji odličan potencijal za plasman ribe iz Srbije u države EU. Da bi se i ostvario taj izvoz neophodno je da se šaran, kao glavni izvozni proizvod preradi, filetira, odimi, upakuje i plasira na evropsko tržište, za šta je neophodna pomoć države kroz podsticajne mere za unapređenje proizvodnje u ribnjacima. Pored šarana, kao glavne, ne treba zanemariti i ostale vrste koje se proizvode u Srbiji poput kalifornijske pastrmke, potočne pastrmke, belog amura, belog i sivog tolstolobika, soma, smuđa…

– Iako je proizvodnja ribe u poslednjoj deceniji povećana dva do tri puta, i dalje se zajedno sa količinom ribe koja se izlovi iz reka i jezera, podmiruje manje od 30 odsto potreba za domaćom ribom u Srbiji, dok se više pod 70 odsto uvozi, što morske, što slatkovodne ribe – kaže profesor Poljoprivrednog fakulteta u Zemunu dr Zoran Marković. – Da stvar bude gora, izvoz je simboličan i poslednjih godina se kreće tek oko nekoliko stotina tona.

Nekadašnji višegodišnji sekretar Udruženja za poljoprivredu i prehrambenu industriju Privredne komore Srbije (PKS) Milan Prostran ističe da se najviše kupuje morska riba. Riba i prerađevine od ribe uvoze se najviše s Tajlanda, iz Hrvatske, Španije, Vijetnama, Argentine i Norveške. Jedemo tako ribu nepoznatog porekla i sumnjive deklaracije, kažu povremeno napisi u medijima. Ništa zato, odmahujemo rukom jer nam se sigurno neće ništa dogoditi za ta dva puta koliko godišnje pojedemo pijanog šarana.

Srbija se nalazi na gotovo idealnom geografskom položaju za gajenje slatkovodne ribe, koju još imaju samo Kina i Izrael, 40 stepeni geografske širine, s identičnom klimom kao Peking, gde se proizvodi najviše šarana na svetu i u njegovoj okolini postoje na hiljade najuređenijih šaranskih ribnjaka. Međutim, ta se činjenica slabo ovde koristi. Stručnjaci napominju da bi pastrmski ribnjaci mogli da se prošire na površinu koja bi bila oko 30 hektara, dok su mogućnosti da se šaranski ribnjaci prošire praktično neograničene. Ali, ribu niko ne voli.

Gajenje ribe izuzetno je isplativ posao u kojem se uloženi novac, investicija vraća u roku od oko četiri godine. Prema sadašnjim uslovima, potrebno je uložiti najmanje 5.000 evra za izgradnju jenog hektara toplovodnog šaranskog ribnjaka, a za hladnovodni pastrmski potrebno je najmanje 7.000 evra za jedan ar.

Svemu ovome, međutim, smetaju i mutne vode. Krivolov. Prema mišljenju Alberta Kamarate iz Evropske komisije, Srbija treba da uskladi zakonsku regulativu s propisima Evropske unije kada je u pitanju ribarstvo. Nužno je krivolov svesti na najmanju meru, a mora se smanjiti i eksploatacija ovih resursa. Kroz novu agrarnu politku Srbije moraju se stvoriti uslovi za održiv ribolovni sektor. Da bi se to ostvarilo, u ribolov Srbije moraju se uvesti evropski zakoni, a pre toga, nužno je utvrditi konkretno stanje i planove za njegov razvoj u budućnosti.

Vanredni profesor na predmetu hidrobiologije novosadskog Prirodno-matematičkog fakulteta Branko Miljanović, smatra da problem nije u našem zakonu, nego u njegovom sprovođenju. On kaže da ima utisak da sudije, tužioci i advokati nemaju elementarno znanje iz ekologije i biologije i da iz neznanja prave greške. Otuda ideja da se oni edukuju i odrede specijalni timovi koji će se baviti prekršajima u prirodi.

  • Najčešće kazne koje se izriču su izuzetno blage, uvek se traži olakšavajuća okolnost za onoga ko je napravio prekršaj – ističe Miljanović. – Postoje slučajevi kad je delo teško dokazati, ali ako ima dokaza, počinilac dobije kaznu od pet hiljada dinara, a on od prodaje ribe iz jedne mreže može da zaradi dnevno od 15.000 do 30.000 dinara. Kod nas se organizovane grupe bave kriminalom na vodama i riba ide na tržište bez plaćanja poreza. Ima i slučajeva da se ljudi koji su kupili dozvole za rekreativni ribolov bave prodajom ribe. To se kod nas retko ili gotovo nikako ne sankcioniše. Korisnici i upravljači vodama i ribarskim područjima se više-manje trude da ribočuvarska služba funkcioniše, ali mnoge prijave završe bez kazne, što deluje destimulativno na njih. Sve u svemu, kriminala je bilo i biće ga, ali ga treba svesti na podnošljivu meru.

Svetlih primera ima i na domaćem terenu. Jedna od njih je Ribarsko gazdinstvo ,,Ečka“ u Lukinom selu, koje je dobilo dozvolu za izvoz konzumnog šarama i drugih vrsta ribe na svetskom tržištu.

-Cene tovljenog šarana na tržištu evropskih zemalja su bar za trećinu više od domaćih i mi smo spremni da se, posle dve decenije, ponovo susretnemo sa probirljivim kupcima na evropskom i svetskom tržištu – kaže direktor tog ribnjaka Nenad Radulović. – Osim za šarana izvozna dozvola važi i za sivi tolstolobik, beli tolstolobik, amur i štuku. Ečanski šaran ima dozvolu i za izvoz u Rusku Federaciju, ali tamo još nije otplovio, pre svega, zbog velike udaljenosti. Naši lasi ove sezone vadili su ribu sa 1.700 hektara, što je i najveći ribnjak u regionu, odakle je ulovljeno oko 3.500 tona.

OKVIR

Nama treba podsticaj i marketing ribe

Poslednjih nekoliko godina, zahvaljujući aktivnostima Grupacije za ribarstvo PKS, kao i donošenju nekih novih zakona i pravilnika, desile su se pozitivne promene odnosa nadležnih institucija prema ribarstvu Srbije. Ono je preneto u nadležnost Ministarstva poljoprivrede Srbije, hrana za ribe je oporezovana s osam odsto. Ali, i dalje je prisutan niz problema, jer se naknada za korišćenje voda obavlja po kilogramu prodate ribe. Predlog je da se plaćanje obavlja preko korisne proizvodne površine šaranskog ribnjaka. Ima puno problema i u sprovođenju postupka davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Profesor novosadskog Poljoprivrednog fakulteta dr Miroslav Ćirković u ime proizvođača ribe predlaže da se voda plaća ne samo po kvantitetu nego i prema kvalitetu i zahteva da cena koštanja vode bude simbolična. Kao primer on navodi Hrvatsku koja je ukinula plaćanje vode ribnjacima.

Kada i koliko jedemo ribu

Nutricionisti ističu da ribu treba jesti tri puta nedeljno po 150 grama, da bi se postigao maksimalan efekat u organizmu. Ona pomaže u prevenciji mnogih bolesti, na primer raka, i obezbeđuje dug život. Kad se pogledaju statistike o životnom veku Španaca, Italijana i Japanca, nema sumnje da količina ribe koju jedu igra važnu ulogu. Među Eskimima koji se hrane ribom, kaže se, nije zabeleženo da je neko umro od kardiovaskularne bolesti, moždanog udara ili visokog krvnog pritiska.

Zabrawen lov kečige

Ministarstvo zaštite životne sredine usvojilo je predlog Svetske fondacije za prirodu (WWF) da se zabrani ribolov kečige, koji je stupio na snagu 1. januara 2019, saopštila je ta organizacija. WWF je naveo da će to značajno doprineti obnavljanju ove ugrožene vrste ribe i podsetio da su u junu objavili studiju koja je pokazala da se kečiga intenzivno lovi u periodu lovostaja, kada je to zabranjeno zbog mresta, kao i da se neometano prodaje na pijacama i u restoranima ispod zakonski propisane dužine od 40 cm. Da bi se omogućila obnova populacija te veoma ugrožene vrste ribe, WWF traži zabranu izlova kečige na najmanje pet godina, a kampanji su se pridružili i Udruženje ujedinjenih ribolovaca Srbije i Asocijacija alasa Srbije, koji su najčešće na terenu i iz prve ruke vide smanjenje populacije kečige.

OKVIR

Pregovori sa EU

Počeli su i pregovori sa predstavnicima Evropske unije o poglavlju 13 koje obuhvata sve procese u proizvodnji i prometu slatkovodne ribe. Stručnjaci smatraju da površine pod ribnjacima u našoj zemlji sa sadašnjih 15.000 hektara hiljada mogu da se povećaju na 100.000 hektara. Samo u Vojvodini ima više od 200.000 hektara neplodne zemlje pete i šeste klase pored kanalske mreže, pogodne za izgradnju ribnjaka, koja bi uzgojem ribe omogućila veći profit po jedinici površine. Veoma brzo bi se prvih 100.000 hektara te zemlje u Banatu moglo privesti nameni u ribastvu.

OKVIR2

Dositej Obradović zagovarao ribarsku proizvodnju

Prof. dr Branko Miljanović kaže da su Rimljani, Turci i svi drugi stanovnici na ovim prostorima kroz istoriju su ulagali u ribnjake jer je riba najjeftinija hrana,što kod nas sada nije slučaj.

-Riba je oduvek bila izvor hrane – kaže on. – Često govorim da se ne zna da li je prvobitni čovek bio prvo ribar ili lovac. Skloniji sam mišljenju da je bio prvo ribolovac, jer su sve ljudske naseobine koje su danas poznate, uglavnom bile locirane pored vode –jezera,mora, reka. Oni su videli život u vodi i živeli od nje. Rimljani su bili dosta racionalni i kada bi se legije na duži period negde zadržavale, tu su pravili i ribnjake. Prvi ribnjak kod nas, koliko je poznato, podignut je pre 200 godina. Dositej Obradović je zagovarao ribarsku proizvodnju i on bio jedan od inicijatora da se napravi prvi ribnjak kod Iriga.