Насловна ТЕМЕ ВИНОГРАД Традиција на обронцима Фрушке горе

Традиција на обронцима Фрушке горе

841

У ВИНАРИЈИ ВЕСНЕ И ВЛАДИСЛАВА ЋУРЧИНА У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА

Поуздано се зна да породица Владислава Ћурчина из Сремских Карловаца поседује виноград у Чортановцима, узгаја грожђе и производи вино још од 19. века, а постоји вероватноћа да су засад винове лозе у том селу имали и раније. Виноград се налази на 150 метара надморске висине, на северозападним падинама Фрушке горе, у потесу Горњи Караш, испод чувене виле краљевског намесника Раденка Станковића, с погледом на Дунав, Карловце и Нови Сад. Простире се на 2.000 метара квадратних. Владислав каже да је некада био дупло већи, али је протоком времена део продат, међутим, узгој грожђа и производња вина никада нису прекинути.

А судећи по речима овог машинског инжењера, пореклом из Војке, који се са супругом Весном, математичарком, сином Ђорђем и мајком Мирјаном бави, како каже, хоби виноградарством, и неће.

Производњу сортних вина почели прокупцом

-Традиција виноградарства у Чортановцима датира од 18. века када је царица Марија Терезија поконила граничарима део винородног Срема – прича нам Владислав Ћурчин. – Највише засада кроз историју су имали житељи Војке из равног Срема, а међу њима и моји преци. Према подацима које сам до сада прикупио, ја представљам пету генерацију винара и виноградара у породици, с тим што од 1977. године живимо у Сремским Карловцима. Родоначелник виноградарства у породици је Ранко Ћурчин (1878-1964), познат по анегдоти да је једном приликом, не дочекавши воз који је каснио или остао у квару, превалио од Војке до Чортановаца раздаљину од 40 километара пешице како би стигао у виноград да ради. Следећу генерацију представља мој прадеда Драга (1905-1986), кога наслеђује деда Ђорђе (1925-1987). Након дедине смрти виноград прелази у руке мога оца Драгољуба (1950-2020), а после мене припашће нашем сину Ђорђу. Моји преци су заиста возом, од када је изграђена пруга, или коњском запрегом из Војке долазили у Чортановце да обрађују виноград. Приликом бербе запрегу су морали вући најснажнији коњи како би могли савладати успон код виле Станковић.

Владислав напомиње да је неминовност била радити са родитељима у винограду од малих ногу, али кроз тај рад код њега се створила посебна веза са виноградом, која је временом добила другачије димензије.                     

-Ако су моји преци и живели од винограда и винове лозе, код нас то није случај. Ми смо породица која се бави такозваним хоби виноградарством. Морам признати да је моја супруга Весна утицала на то да подигнемо производњу вина ипак на виши ниво, подржавајући ме у одређеној врсти образовања када је реч о преради вина. Моји родитељи су производили вино као и преци, на начин који је био уобичајен у то време. Производило се вино типа шилер, у ком су се мешале све сорте. Грожђе се држало на комини, мацерацији три-четири дана и онда се отакало. Нису се правила сортна вина. Када сам у једном тренутку, похађајући одређене курсеве, стекао доста теоријског знања, одлучио сам да кренем у производњу сортних вина. Прво сортно вино које смо произвели био је прокупац, а касније смо почели и бела сортна да правимо. Било је то око 2010. године. Тада ми је отац дозволио да производим на тај начин и временом сам преузео производњу вина, али је он остао главни у винограду. Резултати су сада ту – објашњава Владислав.

И аутохтоне, и интернационалне сорте

У Ћурчиновом винограду има 800 чокота винове лозе међу којима је и засад сорте коју мало ко сада има на Фрушкој гори, а некада је, постоје подаци, било више. У питању је прокупац стар око пола века.

-После смрти деда Ђорђа 1987. мој отац је наследио виноград у ком је већ био засад прокупца – прича Владислав. – Одлучивши да производимо сортна вина, најпре смо то учинили с прокупцем и испоставило се да смо добили добро вино. Био је то доказ да и на Фрушкој гори може та сорта да да веома занимљиве резултате. Чак је и за конзумацију добар, иако је винска сорта. Држећи се донекле и савремених трендова, као и већина, пожелели смо да имамо и неке интернационалне сорте, које својим потенцијалом могу да дају квалитетнија вина као што су шардоне и совињон блан. Тако сад имамо и млађе засаде, поред прокупца и жупљанке, а то су совињон блан, шардоне и мерло. Од аутохтоних сорти у малим количинама имамо грашца, племенке и сланкаменке. Имамо и извесну количину стоних сорти попут демир капије, кардинала, мускат хамбурга, афуса. Произведемо годишње око 350 литара белог вина и око 150 литара црвеног вина.

Производња вина код Ћурчинових је у правом смислу речи породична. Сваки члан учествује у пословима у винограду. За своју супругу Весну, Владислав каже да је незаменљива у берби грожђа и резидби за коју је потребно највише времена. Син Ђорђе увек бира теже физичке послове, као што су вађење старих чокота, пренос обраног грожђа и слично, док им је мајка Мирјана подршка у готово свим пословима у винограду и без ње би с великим тешкоћама на време завршавали све што је неопходно. Владислав обавља или учествује у свим операцијама без права на замену.

У винограду поседују и мању кућу са полуукопаним подрумом испод ње. Тамо прерађују део грожђа и обављају неке друге операције у производњи, а остатак у Карловцима, у породичној кући. Набавили су савремену опрему, али истински љубитељи вина с истанчаним укусом у свом подруму имају и храстову барик бурад за одлежавање вина.

И укуси се мењају

Весна каже да је некада била љубитељ „тешких“ црних вина, индустријски произведених, али да јој сада више одговарају бела, лагана, са мање алкохола и освежавајућа. До промене укуса је дошло временом. Први сусрет с домаћим винима доживела је долазећи у Карловце као девојка с друштвом, не слутећи да ће уз супруга у тим истим Карловцима касније и производити божанско пиће.

-Упознајући друге сорте, схватила сам да оне могу да дају врло лепе ароме и укусе. Одушевила сам се белим винима и онда смо почели и да их прозводимо – каже она.

Владислав, одговарајући на питање постоје ли вина која више воли каже да човек с временом што више зна, схвата колико не зна, и колико има још простора да учи. Признаје да је првенствено љубитељ сувих вина, али воли и нека предикатна као што су касна берба траминца или других сорти.

-Поштовалац сам свих квалитетних вина, али могу да кажем да ми ипак више пријају бела, са добро избалансираним киселинама, благо ароматична као што је совињон блан. Поштујем свако добро вино с одређеним карактером, да буде, ако је могуће, оригинално и квалитетно произведено – додаје Владислав.

Вина која овај пар производи носе етикету с оригиналним логом. Њен аутор је Веснин брат архитекта. На њој доминира ћирилично слово ћ које је почетно слово њиховог презимена, али оно представља човека-кочоперног Сремца који у обема рукама држи по грозд, што је, како напомиње, Владислав и симбол за размишљање.

Архива за историју и дегустацију

Од 2010. године вина из сваке бербе у одређеним количинама боца, у зависности од квалитета и потенцијала за одлежавање, чувају у подруму породичне куће, тако да са пријатељима и винољупцима дегустирају вина из различитих берби по принципу, како кажу, вертикалне и хоризонталне дегустације. Наглашавају да таква архива и дегустација првенствено вертикална омогућава упознавање са филозофијом винара кроз временску призму и праћење развоја вина током година одлежавања.

Весна и Владислав су посетиоци безмало сваке винске манифестације у Новом Саду, Београду и другде. Почели су да их посећују пре петнаестак година и на првој су већ осетили корист од тога.

-Поред могућности да пробамо вина из различитих крајева света и од сорти које никад нисмо срели, винске манифестације пружају могућност да се разговара са директним произвођачима – винарима. Раније су биле организоване и стручне, тематске дегустације, што је била прилика да се пробањем вина стекне много знања, која после могу да се примене – објашњава Владислав.

Када је реч о плановима у винској производњи, Владислав напомиње да мисли да ће се задржати на овом нивоу и да неће ширити засаде. Сматра да се тако може задржати квалитет и наставити традиција, што је њима примарно. Ако се пак говори о неким новим сортама које би волео да се нађу у његовом винограду, напомиње да би то била сорта морава која даје занимљива, минерална вина.

Земља значајног напретка и великог потенцијала

Пратећи винску сцену и као произвођач, и као велики љубитељ вина, Владислав Ћурчин каже да је Србија земља са веома значајним напретком у производњи вина и повећањем засада. Сматра да полако пристиже у томе околне регије које су раније кренуле у пробој.

-Потребно је још времена, јер све зависи од куповне моћи становништва и од извоза. Сигурно је да постајемо полако земља која ће бити препозната у светској производњи вина, иако смо и даље мали и непознати, мада можемо да се подичимо историјом производње од давнина. Битан је напредак, а време ће показати и квалитет. Све више вина из Србије добија значајне награде. То значи да је пут дуготрајан и трновит, али ако се тако настави, пошто имамо несумњив потенцијал када је клима у питању и тероар, верујем да ћемо ићи само узлазном путањом – каже наш саговорник.

Златни брег и Караш

Два вина Владислав и Весна назвали су по потесима на Фрушкој гори где им се налазе виногради. Купажа Златни брег или „collis aureus“, како се у римско доба називао крај око виле Станковић, садржи 60 одсто жупљанке, и по 20 одсто шардонеа и совињон блана. Караш је купажа прокупца (80 одсто) и мерлоа (20 одсто), који се беру заједно у октобру. Владислав објашњава да се након прераде грожђа ферментација обавља са покожицом око 21 дан, уз свакодневно мешање комине. Након отакања, вино одлежава и сазрева у храстовом барик бурету 12 до 18 месеци, а после тога у боцама са плутаним затварачима. За прокупац Владислав наводи податак првог директора Завода за виноградарство у Сремским Карловцима Драгослава Милисављевића, да је био од давнина заступљен на Фрушкој гори у малим процентима – три до четири одсто. С обзиром на то да се вино у прошлости правило као мешавина разних сорти, улога прокупца је била да појача боју и пружи пуноћу.

Пише: Зорица Милосављевић