Josta (Ribes x nidigrolaria) je nastala ukrštanjem crne ribizle i ogrozda, a ime je dobila po početnim slovima nemačkih naziva za crnu ribizlu i ogrozd. U pitanju je biljka izrazite otpornosti na štetočine, bolesti i niske temperature do – 40 °C. S obzirom da dobro podnosi niske, a loše visoke temperature, voli veće nadmorske visine koje ponekad prelaze i 1.200 metara. Prve sadnice ovog voća našle su se u prodaji tek 1977. godine.
Ova voćka može se uzgajati na različitim terenima, a najbolje uspeva u uslovima kontinentalne klime. Za vreme sazrevanja, kada su visoke temperature, plodovi su direktno izloženi suncu i sami se fermentišu, pojavljuju se fleke, gube na kvalitetu, imaju prevreo ukus i nisu za upotrebu.
Pogoduju joj plodna, rastresita, bogata humusom zemljišta, pH reakcije od pet do šest. Kod podizanja zasada, razmak između redova treba da bude do tri metra, u redovima od 0,8 do jednog metra. Raste kao žbun, u visini do dva metra. Korenov sistem je površinski, žiličast i razvija se najviše u dubini od 20 cm. Kada su sušni periodi, zemljište koje se nalazi u neposrednoj blizini korena je potrebno dodatno zalivati. Jostu je najboljesaditi u jesen. Uspešna rezidba podrazumeva odstranjivanje izdanaka starih četiri i više godina, a ostavljanje tri do pet mladih, jakih te seču svih suvišnih ili vidljivo obolelih i suvih. Bitno je znati da josta plodonosi na jednogodišnjim dugačkim izdancima.
Bogata je vitaminima i mineralima. Po sadržaju korisnih materija, na skali je ispred borovnice, kupine i brusnice. Dokazana su i njenalekovita svojstva. Leči malokrvnost, čisti jetru i krvne sudove, štiti od prehlade, gripa, viroza, jača imunitet i ima brojne druge benefite. Sok od joste je okrepljujući, dospeva u krvotok za svega nekoliko minuta. Ceđenjem plodova i proizvodnjom nektara dobija se zdrav, organski proizvod iz sopstvene bašte koji bi mogao da se komercijalizuje. Od nje mogu da se proizvode sokovi, sirupi, džem, mermalada. Medonosna je biljka. Josta nije zahtevna za uzgoj. Novi hibrid je nasledio sva dobra svojstva oba roditelja – veliku količinu vitamina i minerala i otpornost na bolesti, pa ga nije potrebno tretirati zaštitnim sredstvima. Cveta u prvoj polovini aprila, samooplodan je i bere u julu. Plodovi su krupniji nego kod ribiza, a stabljike su bez trnja. Uspeva i na nedovoljno osunčanom položaju, pa se može saditi i ispod voćaka. Za sadnju se koriste ožiljene reznice a sadi se u jesen i u rano proleće s međurednim razmakom od 3 m, a u redovima 0,7 – 1 m. To znači da se po hektaru se može imati 3.333 do 5.600 sadnica. Prinos po žbunu u prve 4 godine iznosi oko 3,6 kilograma.
Piše: Svetlana Mujanović
